Organizovanje termina za predstavu ili rezervacija dečjih lekarskih pregleda. Smišljanje kako sakriti povrće u večernjim obrocima ili osigurati da ga ima dovoljno na listi za kupovinu. Briga da li je vaš sin na putu ka školi, da li su vašoj ćerki potrebne nove cipele i kad treba ponovo da uključite veš mašinu. Sve ovo pojedinačno može izgledati kao mali zadatak – ali takvi zadaci se nameću konstantno. I ako pitate heteroseksualne parove koji partner će lakše izaći na kraj s decom, verovatno bi većina ponudila isti odgovor: majka.
Brojne studije pokazuju da žene i dalje obavljaju najveći broj kućnih poslova i brige o deci. Mnogi parovi imaju za cilj podelu odgovornosti 50:50, ali iz različitih strukturnih i socijalno-ekonomskih razloga na kraju žena opet više radi. Čak i kod parova koji misle da su postigli jednaku podelu rada, skriveniji oblici poslova uglavnom padaju na ženu.
U stvari, sve veći broj istraživanja ukazuje na to da žene uključuju i mnogo više kognitivnog i emocionalnog rada od muškaraca. Razumevanjem toga mogli bismo da objasnimo zašto rodna ravnopravnost ne samo da je zastala, već se vraća unazad, uprkos tome što se o njoj govori više nego ikad. A šire razumevanje ovog nevidljivog rada moglo bi pomoći parovima da ravnomernije raspodele posao – nešto što bi, iako u početku teško, moglo igrati značajnu ulogu u pomaganju majkama da olakšaju teret koji nose.
Nevidljivi, neograničeni posao
Stručnjaci kažu da ovaj nevidljivi rad dolazi u tri kategorije koje se preklapaju. Postoji:
- kognitivni rad – to je razmišljanje o svim praktičnim elementima kućnih obaveza, uključujući organizovanje druženja, kupovinu i planiranje aktivnosti.
- emocionalni rad – on utiče i održava emocije jedne porodice; smirivanje situacija u kojima su deca uznemirena ili zabrinuta oko škole.
- mentalno opterećenje je presek prethodna dva: priprema, organizovanje i predviđanje svega, emotivnog i praktičnog, što treba da se uradi da bi život tekao.
“Posao za mame”
Tokom jednog ispitivanja, i muškarci i žene su sugerisali da se nejednaka podela mentalnog rada desila zato što je jedan partner radio duže, ili su izjavili da su žene „generalno zainteresovanije za organizaciju“ – da su jednostavno bile dobre u planiranju unapred.
Ovo je pokazalo učesnicima da veruju da su razlike u ličnosti i radna ograničenja pokretači ovih nejednakosti. S obzirom da su učesnici ispitivanja bili dobro obrazovani i da su se svojevoljno složili da učestvuju, možda rezultati nisu u potpunosti reprezentativni, ali svejedno daju zanimljiv uvid u zabludu koju su druge studije razotkrile – žene prirodno nisu bolje u planiranju, organizovanju ili multitaskingu, već se samo više očekuje od njih da tako rade i one su vremenom postale sve bolje u tome.
Ipak, postoje i drugi strukturni razlozi zbog kojih žene i dalje preuzimaju veći mentalni teret. Žene često pronađu način da rade fleksibilno, dok se muškarci smatraju rigidnijim, a karijera tradicionalno linearnijom. To znači da su žene dostupnije za brigu o deci, čine to više – i kao rezultat toga moraju o tome više razmišljati. I dodatno, rodna očekivanja koja počinju od rođenja mogu objasniti zašto su ideje o tome ko obavlja kućne poslove i brigu o deci toliko ukorenjene. Na primer, poznato je da ćerke obavljaju više kućnih poslova od sinova.
Zadaci poput brige o deci koji bi se mogli deliti na planiranje obroka ili biranja odeće, suptilno signaliziraju da je to posao za majku. Znate onu šalu kad je dete smešno obučeno – „Pa, otac ju je obukao“. Smešno je kad očevi to rade loše, ali ako majka loše obuče odete odmah se u tome vidi loše majčinstvo. Uprkos napretku koji smo postigli u normalizaciji muškaraca koji se brinu o deci, još uvek postoji „taj osećaj da su žene na kraju odgovorne za porodične ishode“. Žena na kraju plaća više svoje greške roditeljstva.
Uticaj, kod kuće i na poslu
Majke su pod većim stresom, umorne i manje srećne od očeva, koji su srećniji tokom brige o deci, pokazuju istraživanja, delom i zbog toga što imaju tendenciju da se češće bave zabavnim rekreativnim aktivnostima. Jedno švedsko istraživanje je pokazalo da kad žene smatraju da je raspodela očiglednijih kućnih poslova nepravedna i pritom se percepcija doprinosa svakog partnera razlikuje, to dovodi do bračnih problema i povećava verovatnoću razlaza.
Rizik može da bude i iscrpljenost onih majki, koje su u početku tražile pomoć, ali ako su morale to da ponavljaju iznova i iznova, onda postaje mučno.
„A to onda iscrpljuje veze“, kaže sociolog Daniel Karlson sa Univerziteta u Juti, koji je otkrio da nejednaka raspodela brige među parovima takođe može dovesti do manje seksa.
Štaviše, ako su žene rastrgnute između obaveza kod kuće, to znači da mnoge osećaju da ne mogu fizički ili mentalno uložiti dodatne sate koje zahtevaju mnoga radna mesta, pa se razlika u platama polova i dalje povećava. Na primer, žene čine većinu radnika sa skraćenim radnim vremenom, a zauzvrat je manja verovatnoća da će dobiti povišice ili unapređenja nakon što imaju decu, što još više otežava bavljenje poslovima na visokim pozicijama.
Pričajte više, radite manje
Otkad nam se desila pandemija, veza između rodne ravnopravnosti kod kuće i učešća ženske radne snage više je u centru pažnje nego ikad. Iako su u igri mnogi sistemski problemi, bavljenje skrivenim radom u domaćinstvu među parovima moglo bi pomoći da se olakša teret koji pada na žene i koji ih odvraća od drugih aktivnosti.
Jasno je da većina muškaraca želi da se više uključi u život svoje dece, pa da bi to olakšali na individualnom nivou, parovi bi morali konkretno da razgovaraju o tome ko šta radi, od početka do kraja – na primer nije poželjno izvesti decu napolje ako je neko drugi to već isplanirao i organizovao aktivnost. Da bismo podstakli nove navike koje pomažu u podeli tereta, nevidljivo moramo učiniti vidljivijim. Svest o tome dobar je prvi korak i time je stalno jasno ko upravlja kojim zadatkom, uključujući planiranje.
Možda bi najbolji način za izjednačavanje poslova bio da žene smanje mentalno opterećenje tako što će da rade manje. Ako majka prestane da razmišlja o tome šta treba učiniti, a otac ne predviđa ove potrebe, to u početku može da izazove stres ili osudu – ali bi moglo i da omogući učenje za sledeći put.
To je vrsta klasičnog uslovljavanja. Ne provodimo muškarce kroz lavirinte niti ih šokiramo teškim stvarima… ali to je otprilike kao: ‘Oh, nisam se setio da ovo uradim prošli put i bilo je negativnih posledica’.
Vremenom, manje urađenog posla može povećati učešće našeg partnera i, zauzvrat, osloboditi više naše mentalne energije da se fokusiramo na sebe. U početku bismo mogle biti osuđene zbog toga, ali to bi kasnije moglo dovesti do veće sreće. U krajnjem slučaju, svi mi učimo iz iskustva. (Izvor)