Jesu li falsifikatori entuzijasti u zabludi ili obični prevaranti?
Dve knjige koje su se nadavno pojavile na tržištu pristupaju pitanju prvare u umetnosti na dva različita načina. Knjiga Anthony M. Amorea The Art of the Con je romaneskni prikaz o najpoznatijim falsifikatorima umetnina, lopovima i prevarantima, uz obilato korišćenje sočnih detalja dostojnih pravog trilera. Sa druge strane, The Art of Forgery pisca Noah Charneya je mnogo promišljenija knjiga sa saosećajnijim pogledom na ovu veštinu. Charney je napisao: “Falsifikatori su složene psihološke ličnosti, koje mnogo impulsa vode u kriminalne radnje i takav život.”
Iz obe knjige izdvajaju se sledećih [tweetherder]8 najprepredenijih, najčudnijih i najmaštovitijih prevara u istoriji umetnosti.[/tweetherder]
1. Wolfgang Beltracchi i slučaj izdajničke bele titatijum dioksidne boje
Prevara: Ovaj nemački krivotvoritelj je svoj zanat ispekao kopirajući slike koje je kako mladić prodavao na buvljacima širom Evrope. Ali pošto je upoznao svoju ženu Helenu 1992. godine, ambicije su mu porasle neverovatnom brzinom. Par je zajedno zaradio preko milion dolara od Beltracchijevog faslifikovanja slika, dok se Helena predstavljala kao naslednica, kojoj su umetnine ostale posle smrti bogatog dede.
Beltracchijeva taktika za obmanjivanje trgovaca umetninama? Najpre, držao se radova manje poznatih evropskih ekspresionista i modernista, kao što su Max Ernest i Heinrich Campendonk, čije se tehnike tada nisu u velikoj meri izučavale. Zatim bi nalazio stara platna i ramove da bi vremenski period bio tačan, a ponekad je za njih plaćao i do 5000 funti. Ali najvažnije je bilo što se Beltacchi zaista uživeo u ulogu slikara kog je imitirao: “Želeo sam da pronađem kretaivni centar slikara i da se sa njim upoznam, ne bih li njegovim očima video kako slika nastaje”, rekao je jednom nemačkom časopisu o svom metodu rada.
Kako je otkriven: Koristio je bociču boje koja je sadržala beli titanijum dioksid, pigment koji nije postojao tokom Campendonkovog života. Uhapšen je 2010. godine, a prošlog januara je pušten iz nemačkog zatvora.
2. Reinhold Vasters i slučaj lažnog Rospigliosija
Prevara: Vasters je bio nemački juvelir i restaurator, koji je karijeru započeo obnavljajući srebrninu koju je koristila crkva. Tokom 1850-ih svaki komad je počeo da obeležava svojim imenom. Ali njegovo interesovanje su ubzo zaokupili i necrkveni, gotski i renesansni, komadi nakita, pa ga je primetio lukavi trgovac umetninama, Frederick Spitzer. On je ohrabrio Vastersa da počne sa falsifikovanjem komada koja će Spizer prodavati po evropskom tržištu i za koja će tvrditi da su iz 15. veka.
Kako je otkriven: Niko ništa nije primetio skoro 100 godina. Ali 1979. godine, jedan student je u Londonu otkrio Vastersov studio sa preko hiljadu crteža i sa detaljnim uputstvima za što precizniji rad na sklapanju umetničkih komada. Najmanje četrdeset i pet dela iz muzeja Met, uključujući i poznat Rospigliosi pehar, napravljen od zlata i emajla, dovedena su u vezu sa Vestersom.
3. Ely Sakhai i slučaj duple prodaje lažnog Gaugaina
Prevara: Sakhai, koji je kao dete emigrirao u SAD iz Irana, svoju karijeru falsifikatora je počeo u antikvarnici koju je na Menhetnu držao njegov brat. Primetivši da lažne Tiffany lampe izgledaju identično kao i originali, Sakhai je kopirao oznake autentičnosti kako bi kopije prodavao po velikoj ceni. Ovaj profit je iskorostio da bi kupio originalne slike Modiglianija, Chagalla, Gauguina i Moneta. Zatim je svoju prevaru podigao na viši nivo: kineskim imigrantima je plaćao bedne svote da kopiraju njegove slike. U nekim slučajevima je čak i finansirao njihov dolazak u Ameriku. Amore je u knjizi napisao da je “ovo na neki predstavljalo mešavinu najamničkog ropstva i vrhunske umetnosti.”
Kako je otkriven: Nakon što bi prodao falsifikat, obično bi sačekao nekoliko godina pre nego što ponudi original na prodaju. Ali 2000. godine je iste sezone prodao Sothebyju kopiju Gauguinove slike Vaza sa cvećem (Ljiljani), kada je i aucijska kuća Chrisie’s dala na licitaciju isti Sakhaijev raniji rad. FBI agent je uspeo da ih dovede u vezu sa Sakhaijem i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri i po godine.
4. Lothar Malskat i slučaj lažne freske
Prevara: Malkast i njegov kolega Dieter Fey su 1948. godine bili angažovani na restauraciji fresaka oštećenih u bombardovanju u Lubecku, u Nemačkoj. Jedan deo freske nije bilo moguće rekonstruisati na osnovu originala, pa su umetnici preko tragova naslikali nove. A onda su kasnije tvrdili da su te slike ustvari ranije bile prekrečene, a da su ih oni tokom restauracije otkrili.
Kako su otkriveni: Malskat je posle nekoliko godina ipak hteo neko priznanje za svoj rad i u medijima je 1952. otkrio njihovu prevaru, koju je Fey poricao, tako da mu javnost nije poverovala. Svom advokatu je zatim naložio da Feya i njega samog tuži za prevaru. Kako svedok sopstvene optužbe, Malkast je ukazao na stvarne ličnosti po kojima su naslikali ljude na freskama: svoju sestru Freydu, glumicu Marlene Dietrich, a kompoziciju su uključili čak i sliku ćurke.
Proglašen je krivim i osuđen na zatvorsku kaznu od 18 meseci. Po izlasku je postao uspešan slikar, poznat po delima u antičkom stilu, koja je ovog puta potpisivao svojim imenom.
5. Brian Ramnarine i slučaj skulpture Zastava
Prevara: Vajar Jasper Johns je 1990. godine umajmio Briana Ramnarinea, zanatliju sa Long Ajlanda da iskleše kalup od voska za Johnsovu čuvenu skulpturu Zastava. Umetniku je kalup bio neophodan da bi procenio koliko će koštati da skulpturu izlije u zlatu. Ali Ramnarine kalup nije vratio skulptoru, ni pošto mu je plaćeno za njegov rad.
Kako je otkriven: Tokom godina, lukavi majstor je napravio barem dve falsifikovane kopije Zastave, uključujući i onu koju je pokušao da ponudi aukcijskoj kući za 10 miliona dolara. Svom trgovcu je dao lažno pismo, koje je navodno datiralo iz 1989. godine, a u kom se navodi da je skulptura bila poklon od Johnsa lično. Optužen je da je slične prevare pokušao da izvede i sa delima Sain Clair Cemina i Kenny Scharfa.
Ali 2012. godine Brian je izveden pred sud po optužbama za prevaru i sam Johns je svedočio protiv njega, odgovorivši negativno na pitanje da li je Ramnarinu poklonio svoju skulpturu. Posle ovog svedočenja, prevarant je osuđen na zatvorku kaznu od 30 meseci.
6. John Myatt i slučaj kloniranog Matissa
Prevara: Slikar amater iz Velike Britanije, John Myatt, je osamdesetih godina prošlog veka u lokalnim novinam dao oglas u kom nudi kopiranje bilo koje slike po razumnoj ceni. Kako je Myatt slike uvek potpisivao svojim imenom, u njegovoj ponudi nije bilo ničeg nelegalnog.
Ali, 1986. godine jedan njegov klijent, John Drewe je aukcijskoj kući prodao Myattovu kopiju slike Alberta Gleizesa za 25.000 funti i predložio slikaru da zajedno započnu sa falsifikovanjem. Tokom narednih nekoliko godina, Myatt je naslikao oko 200 slika u stilu La Corbusiera i Matissa, između ostalih, dok je Drewe falsifikovao dokumentaciju – pisma, račune, spisak inventara, da bi dokazao autentičnost umetnina. Drewe je takođe glumio i istražitelja, te je nesmetano mogao da u galerijama i muzejima dolazi do neophosnih podataka. I svoje prijatelje je obmanjivao pretvarajući se da je vlasnik Myattovih slika, a takođe je od porodica preminulih umetnika prevarom dolazio do potvrda o autentičnosti o slikama koje oni nikada nisu ni naslikali.
Kako su otkriveni: Kada je Skotland Jard uhapsio Myatta, on je odmah priznao i pomogao detektivima da dođu do Drewe, koga je vremenom zamrzeo. Drewe je proveo dve godine u zatvoru, dok je slikar posle kratke robije postao veoma cenjeni umetnik, poznat po svojim originalnim delima, pa se o njegovom burnom životu uskoro snima i film.
7. Mark Landis i slučaj zvezde iz supermarketa
Prevara: Landis, slikar amater koji se kratko školovao, je putovao skoro dvadeset godina po Americi poklanjajući muzejima falsifikovane slike. Charney kaže da to nije radio zbog para, već samo zbog slave.
Landis nije nikada obraćao preterano pažnje na verodostojnost detalja. Njegov omiljeni način rada je bio kupovina slika iz lanca prodavnica za uređenje doma, za oko šest dolara po slici, da bi zatim zalepio digitalnu reprodukciju preko originalnog rada na tabli. Na kraju je slikao direktno preko reprodukcije.
A njegova prevara sa poklanjanjem je bila usavršena do detalja: koristio se alter egom, izmišljanjem priča iz prošlosti i lažnim adresama. Na primer, septembra 2010. godine je posetio Umetnički muzej Univerziteta Hillard u Luizijani, vozeći veliki, crveni Kadilak, prerušen u jezuitskog sveštenika po imenu Otac Arthur Scott. Rekao je da želi da im pokloni sliku Charles Courtney Currana u spomen na svoju majku, za koju je tvrdio da je rođena u toj saveznoj državi.
Kako je otkriven: Muzeji su već 2007. godine posumnjali u Landiove priče. Ali kako slikar nikada nije primao nadoknadu niti bilo kakve donacije za svoja dela, nije bilo nikakvih nelegalnih radnji, pa i nije osuđen za prevaru.
8. Tom Keating i slučaj lažnog Ticijana
Prevara: Kao mladić je se izdržavao krečeći kuće, ali je takođe smislio plan kako da se osveti vlasnicima galerija i kritičarima, koji su, po njegovom mišljenju, srozavali mlade, neafirmisane, talentovane umetnike. Falsifikovao je dela Modiglianija, Gainsborougha, Ticijana i Rembrandta, ali sa dodatkom nekih savremenih detalja, za koje je verovao da će takozvani likovni stručnjaci prevideti. Pisao je tekstove olovom ispod bele površine platna koje se mogu videti na rengdenskom snimku ili je ubacivao neke moderne elenemte iz XX veka u slike nastale u XVII. Ponekad je čak i dodavao sloj glicerina ispod slike da bi se, ako se eventualni falsifikat otkrije, boja razlila i uništila delo.
Kako je otkriven: Posle jednog članka u londonskim novinama iz 1970. godine u kojima je trinaest slika Samuela Palmera proglašeno falsifilatima, Keating je javno priznao da ih je on naslikao i preuzeo krivicu za još dve hiljade slika koje su se nalazile svuda po zemlji. Ali je odbio da ih imenuje i taj posao je prepustio stručnjacima.
Sedam godina kasnije je uhapšen po optužbi za prevaru, ali je slučaj odbačen zbog njegovog lošeg zdravlja. 1982. godine je u jednoj emisiji otkrio kojim se sve trikovima sužio tokom godina, da bi posle njegove smrti, dve godine kasnije, njegova dela zvanično postala imovina njihovih vlasnika.