Život je predivan poklon, najbolji koji smo ikada dobili. Roditi se i biti živ je samo po sebi veliki uspeh i dostignuće.
To često smetnemo sa uma jer ga uzimamo zdravo za gotovo, podrazumevamo sve što je dobro i sve što imamo, a preuveličavamo značaj i vrednost onog što nemamo.
Mnogi ljudi protraće taj dar u žaljenju što “život nije fer”. Kako to? Pa lepo. Oni su dobre osobe (šta god to značilo) i imaju mnoge kvalitete, ali eto život nije fer prema njima i njihovi kvaliteti se ne cene dovoljno.
To uverenje da je život dužan da nas nagradi što postojimo i što smo “dobri” je razlog zašto neki ljudi koji imaju razne kvalitete i mnogo toga da ponude, prođu nezapaženo i ostanu nezadovoljni.
Uverenje da kvalitet nekako nađe svoj put i da nema potrebe da mi tu bilo šta preduzmemo, je mnoge koštalo uspeha i priznanja.
Nebrojeno mnogo puta sam se uverila koliko je važno preuzimati odgovornost za sebe, svoj život i svoje postupke. Koliko dobiti i koristi nam to donosi.
Nema nikakve svrhe kriviti život i druge ljude da “nisu fer” i “ne cene prave vrednosti”. Život je onakav kakvim ga mi učinimo, bez obzira na okolnosti.
Kada nam nešto ne polazi za rukom ili doživimo neki neuspeh mnogo je konstruktivnije zagledati se u sebe i analizirati svoje postupke i uverenja. Zapitati se “na koji način ja doprinosim ovoj situaciji?”, “šta mogu da uradim drugačije?”
Kada se tako postavimo, imamo mnogo veću moć da nešto preduzmemo, promenimo i dovedemo do nekog ishoda koji će nam se sviđati više.
Podeliću sa vama primer iz mog života koji lepo ilustruje sve ovo što sam napisala, i koji meni često posluži kao inspiracija.
Tog dana sam bila posebno inspirisana za pisanje, i napisala sam tekst o zahvalnosti. Koliko je bitna za srećan i ispunjen život i na koji način da je postignemo. Već dok sam ga pisala bilo mi je jasno da je posebno dobar i koristan, i da će mnogim mojim čitaocima koristiti.
Nakon završetka pisanja, malo sam razmišljala o naslovu, i odlučila da ga nazovem Kako postići stanje zahvalnosti. Zadovoljno sam kliknula na dugmence “objavi” i odmah ga podelila na mojoj Fejsbuk stranici. Do tada sam već imala dosta čitalaca koji redovno prate moje pisanje, i bila sam sigurna da će svi oni deliti moje oduševljenje temom.
Dogodilo se nešto drugačije. Upadljivo mali broj ljudi je kliknuo na link i pročitao tekst. Manje od sto.
Mogla sam da se vajkam ispred svog laptopa kako život nije fer i kako ljudi ne cene prave vrednosti. Tako dobar i koristan tekst, a oni ne čitaju. Ne žele da znaju kako postići stanje zahvalnosti?!?
Umesto toga, zapitala sam se u čemu je problem. I pretpostavila da je problem u naslovu – da nije dovoljno privlačan. Odlučila sam da proverim tu pretpostavku, preimenovala tekst u Mala tajna za veliki uspeh u životu i vrlo brzo sam se uverila da je to bio dobar potez. Za samo par dana pročitan je više od 2000 puta! Od objavljivanja do danas je među najčitanijim tekstovima i najviše čitalaca mi piše da im je baš on pomogao da žive lepše i srećnije.
Ovo je samo jedan primer kako se preispitivanje i preuzimanje odgovornosti, kao i spremnost da se korigujemo, itekako isplate.
Volela bih da u komentarima čujem vaša razmišljanja i iskustva na ovu temu.
Koliko ste spremni da preispitate i korigujete sebe, i da li vam se nekad to isplatilo?
