Ulazim u kafić i primećujem muške poglede. Mnogo muških pogleda. Onih spontanih, znate ono kad ne mogu da odole da ne pogledaju i da ne zadrže pogled. Na meni. Ah.
Dok prolazim kroz kafić u potrazi za slobodnim stolom muške glave se okreću za mnom i njihovi pogledi se zadržavaju na meni. Prija mi to, da vas ne lažem. Osećam se lepo, ženstveno, privlačno.
Pored toga što sam tako lepa i privlačna, ja sam znate i dobra osoba. Nesebična. I kao takva, sa zadovoljstvom ću vam otkriti tajnu. Tajnu kako sam za samo pet minuta postala fatalna žena za kojom se muškarci okreću i od koje ne mogu da odvoje pogled.
Dobro, nije baš 5 minuta, budimo realni… moja transformacija od ružnog pačeta do fatalne žene je ipak trajala malo duže…
Verujem da sada želite da znate koja je tajna mog prolepšavanja.
Pomoću koje dijete održavam moju fantastičnu vitku liniju. Koji anticelulit preparat koristim jer podrazumeva se da fatalna žena poput mene nema celu…celi…lit…šta je to uopšte? U kojim kozmetičkim salonima se ulepšavam. Koji frizerski salon je zaslužan za moju predivno isfeniranu kosu koja me između ostalog čini tako fatalnom.
Samo malo strpljenja, sve ću vam otkriti, ništa neću prećutati. Želim da i vi budete tako fatalno lepe kao ja i da uživate u muškim pogledima i pažnji. Ako to želite, naravno. Ako ne želite sve okej. Različite smo i to je u redu.
Kao što sam rekla, moja transformacija je trajala malo duže od 5 minuta. Trajala je čitavih 15 minuta.
U toku prepodneva brat me je pozvao na kafu. Super! Taman da napravim pauzu u pisanju. Dogovor je bio da se vidimo za pola sata. Taman dovoljno vremena da se spremim.
Već sam smislila da ću da obučem farmerice i neki džemper, nema potrebe da se posebno sređujem za jednu običnu prepodnevnu kafu.
Oblačim farmerice, i, iako je sredina januara, uspevam da ih relativno lako zakopčam. Pogledam se u ogledalu, uopšte mi se ne dopada to što vidim. Ne stoje mi lepo. Ugojila sam se. A još i stežu pa me to nervira. Skrećući pogled sa nogu vidim moju kosu. Ok, vreme je za pranje kose, to ću kad se vratim sa kafe. Može da prođe.
Ali šta da obučem? Ne mogu da idem u trenerci, koliko god se u njoj prijatno i ušuškano osećala. Nije moj stil, ne sviđa mi se.
Otvaram ormar i pogled mi pada na moju omiljenu kratku sivu haljinu od trikotaže. Sa čim god da je iskombinujem izgleda lepo. Mislim, izgledala je lepo dok nisam nabacila 5 kg viška (dobro 7, ali 5 zvuči nekako manje strašno).
A dobro, mislim, šta sad. Obući ću je pa ako nekom smeta moja debelost nek ne gleda. Ok, haljina rešena. Čarape… braon, zato što su i čizme braon. Jedine braon čarape koje nisu za pranje, a bar malo se slažu sa ostatkom kombinacije su neke cvetno čipkane. Ah, šta sad, nek’ ide život, ne mogu sad da se nerviram zbog toga.
Obučem haljinu, obujem čarape, obujem moje čizme na platformu koje mnogo volim i odjednom se osetim nekako lepo. Ništa me ne steže…jeeee!
Pogledam se ponovo u ogledalu – mnogo bolja situacija. Sviđa mi se to što vidim.
Da sam top model vitka – nisam. Da bih mogla koju kilicu da skinem -mogla bih. Ali, to što vidim u ogledalu mi se sviđa. Lepa sam sebi. Još malo šminke samo… Hm… mrzi me da se šminkam, staviću samo crveni ruž. Ok, dovoljno, zadovoljna sam. Ionako samo idem na kafu sa bratom.
I tako opuštena (ništa me ne steže) ulazim u kafić potpuno nespremna za to što će se dogoditi. Toliko pogleda koji govore da sam posebno lepo i privlačno žensko čeljade.
Po kriterijumima modnih časopisa, moja pojava je na granici da bude kažnjiva zakonom. Višak kilograma, frizura koja nije tek izašla iz salona nego “možda je vreme da opereš kosu”, šminka, ako se to može tako nazvati, samo crveni ruž, ništa predpodloga, podloga, bronzer, hajlajter i sve ostalo. Samo ruž??? Pa ni olovku se nisi potrudila da staviš pre toga.
Ali ko šiša modne časopise. Muški pogledi kažu da sam lepa. Jako lepa. I privlačna.
Meni to prija i sviđa mi se. Volim kad sam lepa sebi i drugima.
A lepa sam i sebi i drugima kada se osećam dobro u svojoj koži. Kada sam ja – JA. Nesavršena, ali najbolja moguća u ovom trenutku. Sasvim dovoljno.
Pored zadovoljstva koje osećam zbog događaja u kafiću, osećam i neku malu tugu.
Malo sam tužna zbog tolikih godina koje sam provela verujući da nisam dovoljno lepa i privlačna. Čak i kada sam imala nula kilograma viška, nula celulita, izvajane mišiće, i to onako ženski lepo izvajane, nisam bila lepa sebi. Stidela sam se svog tela i mislila da nije dovoljno lepo. Nije savršeno.
Žao mi je što sam sebi priredila toliko trenutaka nezadovoljstva i stida, bez ikakvog razloga. Samo zato što sam bila dovoljno naivna i nesigurna u sebe da se povodim za standardima modne industrije i da se poredim sa fotografijama top modela iz časopisa. Što reče Sindi Kraford, čini mi se, “čak ni ja nisam lepa kao Sindi Kraford”.
Nijedna žena nije savršeno fotošop lepa. I što pre to shvatimo i prihvatimo život će nam biti lakši i lepši.
Lepi smo kada smo prisutni u trenutku i kada ne razmišljamo o tome da li smo lepi.
Lepi smo kada volimo i prihvatamo sebe, tako nesavršene.
Lepi smo kada istinski živimo život i uživamo u njemu.
Sve drugo je šminka. Znači, ali ne dovoljno. I nije dovoljno za sreću i zadovoljstvo sobom i životom.
I eto, tako sam ja od ružnog pačeta kako sam sebe dugo videla, postala fatalna žena. Ne za 5 ni za 15 minuta, trajao je taj proces prihvatanja sebe i postavljanja realnih standarda lepote. Ali isplatio se. Nema tog truda ni vremena koji nisu vredni osećaja zadovoljstva koji proističe iz zdrave i iskrene ljubavi prema sebi.
Najmoćnije sredstvo za prolepšavanje i ulepšavanje je stav “Ovo sam ja. Lepa sam sebi i lepo mi je u mojoj koži i mom životu.”
