Devojka iz Beograda kojoj je dosadilo pitanje “kad ćeš da se udaš”, u otvorenom pismu iznela je svoje mišljenje o braku, porodici i ljubavi a mi vam ga prenosimo u celosti.
“Ako mi još neko kaže “Vreme ti je”, iskočiću iz sopstvene kože. Gde to piše, šta to uopšte znači i ko zapravo može da zna kada mi je vreme? Ovakva izjava ozbiljno me čudi čak i kada potekne sa usana baba, tetki i primitivnih komšinica koje su ostale da žive u nekim davno prošlim, “srećnijim” vremenima kada je zapravo jedini cilj i uspeh bio udati se. Udaja sama po sebi, potom i rađanje, predstavljali su vrhunski ideal sami po sebi i smisao života svake žene”, započinje svoju ispovest revoltirana Beograđanka.
Ukoliko ste propustili: “Zašto si još uvek SAMA” – Savršeni ODGOVORI na pitanje koje MRZIMO
“Nažalost, u Srbiji u 21. veku u 2015. godini većina populacije i dalje veruje u ovu “zvezdu vodilju”. U tu teoriju u kojoj se život žene svodi na udaju i rađanje i to čim pre, da joj se valjda ne bi prišio termin “baba-devojka” ili neki podjednako besmislen i glup naziv, koji zapravo otkriva koliko smo i dalje primitivno društvo.
Ako se pitate odakle toliko formalnih, oštećenih, neskladnih odnosa, loših brakova i nesrećnih jedinki u istom – odgovor vam je ispred nosa.
Trčale su da se udaju, da li pod pritiskom okoline ili iz navike da ostanu u nekoj dugoj, nedovoljno kvalitetnoj vezi, da li zbog nesuočavanja sa samom sobom i pojmom ljubavi ili iz straha da ne ostanu same, da li zbog onog čuvenog da ne prođe “brzi voz”, da li zbog (ne)planirane trudnoće… Trčale su, zaletele se i završile u imitiranju srećnog života sa čovekom za kog čak i ne znaju da li ga vole i da li stvarno žele da dele život sa njim.
Eto, majke mi, ne lažem vas, ja malo malo pa čujem pitanje “Kad ćeš da se udaš” ili “Kad ćeš da nađeš nekog ozbiljnog?”. Kada kažem da čekam čoveka koji će me voleti i koga ću ja istinski voleti i sa kojim ću moći da izgradim kvalitetan život, te da mi nije cilj da se udam, već da se dobro udam, uglavnom ili prećute moj odgovor,ili u slučaju onih hrabrijih dobijem neki od sledećih komentara: “Nemaš baš vremena na bacanje”, “Previše biraš”,”Ljubav se gradi vremenom”, ” A kad planiraš decu da rađaš, imaš već 27 godina?”…
Da ja vas pitam nešto:
1. Ko je ikada odredio granicu kad se devojke udaju? I šta znači da nemam vremena na bacanje? Da li to znači da treba da se udam na prvog koji me poželi? Kakav život će proisteći iz toga? Kakvu budućnost sebi gradim?
2. Šta znači previše birati? Ako čekaš obostranu ljubav sa kvalitetnim muškarcem sa kojim ćeš moći da planiraš lep i ispunjen život, da li to znači da previše biraš? Da li to znači da treba da progledaš kroz prste i trpiš ono što ni u ludilu ne bi trpela samo da bi bila udata žena? Pa, srećno sa takvim stavom i nikada ne zaboravite – sami pravimo svoje izbore!
3. Ok, poštujem stav da nema ljubavi na prvi pogled i da se ne isplati čekati je. Možda sam ja jednostavno previše romantična. Ali, ne mogu da poštujem ideju da ćeš za X broj godina zavoleti nekog koga nisi uspeo za nekoliko prvih meseci. Svakako ćeš uspeti da izgradiš određenu emociju, naklonost, poštovanje i naviku ako dugo deliš život sa nekim, ali da zapališ pravi plamen ljubavi? Ma, dajte, molim vas…
4. Tu je i to čuveno pitanje dece… Ne znam zašto smo kao narod sveli pojam braka na pojam dece. Čini mi se da bi brakovi bili bolji i uspešniji kada bi ljudi shvaili da to treba da bude zajednica dva partnera koji zajedno dele sreću, ljubav i uspone i padove, a ne sporazum o produžetku loze. Deca su tu kao plod vaše ljubavi i zajedništva, a ne kao plod sebične želje da stvorite “malog sebe” i da zatim potpuno zaboravite na supružnike. Biološki časovnik je već izlizan pojam, o njemu ne želim da trošim reči.
Ne, neću da se udam u 27-oj za nekog koga ne volim najviše na svetu, samo da bi okolina mislila da sam ispunila svoju “životnu misiju”.
Neću da probudim jednog jutra u 35-oj očajna što nisam dovoljno ludovala, izlazila, putovala, smejala se, ugađala sama sebi, jer sam žurila da postanem žena pre vremena.
Neću da provedem sledećih 60 godina kao domaćica, supruga i majka. Neću. Hoću da budem centar svog sveta.
Hoću da volim nekog iz dubine svoje duše i da pritom ne budem opterećena bračnim problemima i užurbanom svakodnevnicom. Hoću da igram, pevam, skačem, nosim kratke šortseve i još kraće suknje, budim se u 12 sati popodne vikendom, hoću da izađem u kafanu ako mi se izlazi, hoću da ispijam kafe sa najboljim drugaricama i imam ludački seks svakog dana sa svojim partnerom, hoću da čitam knjige do besvesti i odgledam sve filmove koji se pojave na Torentu.
Hoću da živim život punim plućima i da ne brigam što me čeka prljava kuća, neoprani sudovi ili uplakano dete.
Život nije časovnik – nigde nećeš zakasniti ako slušaš svoje srce i pratiš ono što te čini srećnim”, završava devojka.