Krajem 6. decenije prošlog veka nemačka psihijatrica Frieda Fromm-Reichmann je objavila esej o usamljenosti kao uzroku mnogih mentalnih oboljenja. Iako se ova pojava u psihoanalizi dugo previđala sva naknadna istaživanja u ovom polju su pokazala da većina bolesti nervnog sistema može da se izleči ukoliko pacijent ponovo uspostavi bliskost i poverenje sa ljudima koji su mu značajni u životu.
Fromm-Reichmannova je takozvanu pravu usamljenost razlikovala od samoće produktivnog umetnika, prolazne izolovanosti, nezadovoljstva trenutnim društvom, žaljenja koje zdrav čovek posle nekog vremena prevaziđe ili depresije koja je češće posledica usamljenosti nego uzrok.
Stoga treba razlikovati samoću od usamljenosti jer se čovek može osećati usamljeno i u prostoriji prepunoj ljudi.
Ispitivanja psihobiologa u ovoj oblasti su samo dala potvrdu o permanentnoj usamljenosti koja može imati fatalne posledice zbog hormonskih signala koje šalje i na taj način reorganizuje molekule gena koji su zaduženi za ponašanje, čime se remeti rad mnogih drugih sistema. Otuda i ne čudi što je usamljenost ove vrste uzrok niza telesnih bolesti poput Alchajmera, gojaznosti, dijabetesa, visokog krvnog pritiska, bolesti srca, neurodogenerativnih bolesti.
Poražavajući je podatak da usamljenost može uzrokovati i kancer jer tumori metastaziraju brže kod usamljenih ljudi.
Istraživanja su pokazala i to da su usamljenosti sklonije one osobe kojima je uskraćivana roditeljska ljubav u najranijem periodu života što se na kasniji život reflektuje u vidu otežanog uklapanja u zajednicu.
Ipak, da nije sve tako crno pokazuje i saznanje da se svi ovi simptomi mogu neutralizovati ukoliko se odbačeno dete blagovremeno udomi u hraniteljsku porodicu ili ako već oformljen, zreo čovek ponovo oseti da pripada negde. Vremenom će on naučiti da bez paranoje i straha reaguje na prisustvo drugih ljudi što će u narednom periodu dovesti do opadanja lučenja hormona stresa čime će se preduprediti obolevanje od već spominjanih bolesti.
Izvor: breakfast.rs