Često me, kao psihologa, mlade majke pitaju kako da ne razmaze svoje bebe, kako da izbegnu klopku “navikavanja na ruke”. Pre svega, sam izraz naviknuti bebu na ruke mi toliko ide na živce da prosto ne znam kako da se nosim sa tom narodnom mudrošću, tj. da budem preciznija, ordinarnom glupošću.
Šta to uopšte znači naviknuti bebu na ruke? I kako izgleda beba koja je NAVAĐENA na ruke?
Pretpostavljam da se ova ružno zvučeća sintagma odnosi na bebu koja je jedino mirna i spokojna kada je u majčinom naručju. Takve su mnoge bebe. Usudila bih se čak da kažem, većina beba.
I da, tačno je – [tweetherder]bebe više uživaju u majčinim rukama nego u krevecu.[/tweetherder] Tačno je i to da će bebe, ako ih ne budete na vreme dresirali da leže same i ne obraćaju vam se ako nisu gladne ili mokre, uglavnom tražiti da budu što više u vašim rukama. Tačno je i to da će želeti da ih nosite čak i onda kada im naizgled ništa ne nedostaje, kada su site, suve, odmorne i zdrave.
Dakle, pobornici “čvrste ruke” u vaspitavanju od najranijih dana su potpuno u pravu kada prete mladim majkama da će popuštanje pred ovakvim nerazumnim zahtevima bebe verovatno rezultirati time da vam dete stalno bude u naručju.
Da se vratimo sada na početno pitanje: imajući sve ovo u vidu, da li, dakle, treba dete uzimati u ruke svaki put kada počne da plače? Apsolutno da. BAŠ ZATO što znate da je suvo, namireno, zdravo, da mu ništa drugo ne nedostaje, već plače samo zato što želi da ga nosite, BAŠ TO je razlog da ga uzmete u ruke i privijete uz sebe.
Svako dete pored osnovnih fizičkih potreba, ima i podjednako važne emocionalne potrebe, čije je zadovoljavanje neophodno za zdrav razvoj i napredovanje. Jedna od prvih i osnovnih takvih potreba je potreba za fizičkim kontaktom. Nakon što je devet meseci živelo zaštićeno i ušuškano u majčinoj materici, novorođenče se sada suočava sa sasvim drugačijim svetom, punim različite, ne uvek prijatne stimulacije, i potrebno mu je da oseti blizinu majke, njen dodir i miris, da čuje njen glas, kako bi se utešilo i umirilo.
Dok god vaše dete ne bude dovoljno mentalno i verbalno sazrelo da samo prepozna i saopšti svoje potrebe, nećete moći sa sigurnošću znati šta je to što mu smeta ili nedostaje. Naravno, vremenom, kako ga budete upoznavali i postajali kompetentniji u ulozi roditelja, biće vam sve lakše da sami naslutite šta je u pitanju, ali u jedno budite sigurni: vaša beba sigurno ne plače bez razloga, čak i onda kada on za vas nije vidljiv ili logičan.
Kada ima grčeve ili joj raste zub, kada je bolesna ili nervozna, verovatno nećete moći da potpuno odagnate bol samim zagrljajem. Ipak, pomislite samo koliko je i vama lakše da vas neko vama blizak podrži, razume i zagrli, čak i onda kada ne može time da reši vaš osnovni problem. Tako je i sa bebama. Stomak će ih možda još uvek mučiti, uvo će ih možda još uvek boleti, ali sve je to ipak lakše podneti u maminim rukama.
Kada je beba uznemirena, dobro je da je privijete uz sebe, tako da joj glava bude u visini vašeg srca, kako bi mogla da čuje njegove otkucaje – to je umirujući zvuk na koji je navikla razvijajući se u vašoj materici. Kontakt bebine gole kože uz vašu kožu može joj olakšati grčeve.
Ljuljuškanje bebe u naručju pomoći će joj da se smiri jer podseća na ritam majčinih pokreta koji je osećala dok je bila u njenom stomaku. Dok je držite uz sebe, možete i da joj govorite, da pokušate da joj objasnite da ste tu, uz nju, i da je na sigurnom. Iako neće razmeti vaše reči, sasvim sigurno će prepoznati ritam i ton vašeg glasa kao utehu.
Napokon, stalno nošenje bebe, iako fizički jeste naporno, u psihološkom smislu dobro je i za majke, jer će pored mirne bebe i majka biti mirnija.
Dugoročno gledano, intenzivan fizički kontakt u prvim mesecima života ima značajne efekte i na kasniji razvoj detete i njegove odnose sa drugim ljudima.
Kada roditelji odgovaraju na detetove emocionalne potrebe spremno i adekvatno, velika je verovatnoća da će se ono osećati voljeno i sigurno, ali i da će lakše prevazilaziti neminovna odvajanja od njih (polazak u vrtić, na rekreativnu nastavu), kao i da će u društvu vršnjaka imati više samopouzdanja i slobode.
