Bližimo se kraju našeg druženja u sklopu priprema za Beogradski maraton i trku zadovoljstva.
Svako ko se navukao na trčanje u jednom trenutku je imao prilike da doživi mala otkrovenja. Delim sa vama moja, dve godine i nakon mojih trčanja i osam polumaratona. Trčanje je avantura koju nećete zaboraviti.
Sve prethodne tekstove o pripremama za maraton pročitajte ovde.
1. Trčanje je timski sport
Predugo sam trčkarala sama da bih imala iole približnu ideju šta ovo može da znači. A značilo je sve. Bio je to drugi trening, na Donjem gradu i odmah 8km, sa Nevenom. Svi su svojim tempom završili pre nas, i čekali i aplaudirali na svakom od mojih preostalih krugova.
“Šta je ovo?” pitala sam, neverujući da se 20 ljudi smara čekajući da i ja završim planirani trening.
“To ti je treniranje u klubu” odvratila je Nevena, potvrđujući nešto što sam intuitvno znala, u brojevima je snaga.
Naravno, mnogi trkači i trkačice trče od početka sami, ili u jednom trenutku nastave solo. I to je sasvim okej. Ali za početnika koji sprema prvu trku, tim ljudi je nezamenjiv resurs.
2. Trčanje će ostaviti ožiljke
Trčanje može da mi zezne kolena. Tačka. Tu je počinjala i završavala se moja cela medicinska briga. U međuvremenu sam naučila da ne samo da će ih oštetiti, već ima sposobnost da mi spase kolena. Saznala sam koje su najčešće trkačke povrede, pored kolena, i kako da ih preveniram.
Ali moj problem broj jedan bili su i ostali – nokti. Preuske patike, možda. Loša tehnika, hm. možda je i to. Bilo kako bilo, dosadašnji tužni bilans je gubitak tri nokta i četvrti koji je na putu. Ovo nije tema sa kojom motivišem moje prijatelje da počnu sa trčanjem, ruku na srce, ne dešava se svima, i možda je samo do mene.
Istina je, da svaki trkač trčanjem otkrije svoju ahilovu petu. Svako telo ima svoje slabo mesto i repetitivnim radnjama, ako ga ciljano ne ojačamo, ono će vam dati do znanja da je na izmaku snage. Budite pametniji od mene.
3. Trčanje boli
Ova tačka se lepo nadovezuje na broj 2. Em što ostavlja ožiljke, em boli. Kada krećem u moje nedeljne pohode na distance, prođem kroz sav spisak bolova. Prvo se javi koleno (desno) onda levi kvadriceps, onda desno rame. Kolektivna žalba delova mog tela se obično završi u desnom stopalu, nakon čega svi utihnu i počnu složno da rade zarad višeg cilja. Kao što Haruki kaže: “Bol je neminovan, patnja je opciona.”
Sa svakim izlaskom iz zone komfora bol sledi. Izbor je uvek vaš da li ostajete u njoj ili nastavljate po planu treninga. A uveravam vas, svaki plan treninga ima mračni cilj da vas izvede iz zone komfora. Jer čuda se uvek događaju mimo nje.
4. Trčanje će poremetiti sve društvene aktivnosti
Ovo je jedna od onih tačaka nad kojom verujete da imate kontrolu, a onda, par meseci kasnije shvatite da se niste čuli sa nekim ljudima, da niste izašli… ne pamtite od kada i da su svi vaši statusi na, jelte, društvenim mrežama o trčanju, za trkače, da ih uglavnom i oni lajkuju. Društveni život = trkački život.
Naravno, sve je to moguće izbalansirati, ali zahtevaće:
- da priznate da imate problem
- da ga osvestite
- promenu prioriteta
5. Trčanjem ćeš postaviti nove prioritete
Upravo tako. Fizički u životu nemamo mesta za ama-baš-sve-aktivnosti. Sem toga, neke su direktno neuklopive sa stilom života koji ste, da budemo sasvim iskreni, trčanjem odabrali. Tako će izlasci subotom biti hirurški otklonjeni u 90% slučajeva, ali istovremeno ćete naći način kako da nadoknadite trening kada vam se stvarno izlazi sa prijateljima koje dugo niste videli, ili su tu samo taj vikend ili… Zaključak je jasan. Ne budite slepi za ljude oko sebe. Bili su tu pre vašeg novog hobija i verujte mi, stvarno pokušavaju da vas “skapiraju”.
6. Trčanje će zbuniti tvoje prijatelje i porodicu
Proces izgleda ovako:
Prvo im je svima slatko “Bravo, inspiracijo”, “Super odluka”, “Volela bih da i ja mogu tako…”
Onda dolazi do neminovnog sukoba škola mišljenja: “Stvarno ćeš da trčiš po kiši?”, “Pada sneg, ne mogu da verujem da ustaješ u 8 ujutro da bi išla da se smrzavaš na Adi”, “Opet ideš kući u 23h?”, “Meni to liči na sektu” do dramatičnih “Želiš da premrem od straha?”
Imaćete i par saveta: “Čitala sam da trčanje nije dobro za kolena”, “Znaš, to je druga vrsta zavisnosti” (jok ne znam :), samo mnooogo zdravija od koksa), “Trkači žive kraće, srce im strada”.
Primetiće da su vam “Svi statusi o trčanju”, “Manje se viđate”, “Postala si dosadnija”… i biće u pravu.
Da podvučemo:
Porodica i prijatelji će jako brzo upoznati jednu novu verziju vas. Kako je to nešto što se stvara maltene preko noći, sigurno će vam trebati vreme da izbalansirate staru i novu verziju sebe. Ipak, neka vas ovakvi komentari ne demotivišu. Trčanje je deo vašeg života. Ali nije vaš život. Postoji razlika. Ne gubite vreme da objasnite sebe i svoju novu ljubav. Podrška ova dva stuba vašeg života je zapravo nezamenjiva.
Ukoliko se zajedno sa nama pripremate za Beogradski maraton, ovako treba da izgledaju pripreme ove nedelje:
7. Trčanjem nećeš smršati
Ok. Znam kako ovo zvuči. Prilično demotivišuće, pogotovu kada se uzme u obzir da 90% početnika dolazi manje više sa ovom idejom na umu. Postoji tu jedan mali otklon: dečaci smršaju lakše. Žensko telo je stvarno odvratno, čuva svoje salo kao da mu život od toga zavisi (na neki način evolutivno to i jeste tako).
Naravno, ja jesam izgubila i na težini. Ali obzirom na godinu dana redovnih treninga (3-4 puta nedeljno, sem u pauzi posle polumaratona), čovek bi očekivao malo … konkretnije rezultate 🙂 To se nije desilo. Odgovora ima raznih, ali verujem da je suština u tome što nisam promenila i način ishrane u dovoljnoj meri da podržava moj trening, na kraj pameti mi nije palo da se odreknem piva (ispostavilo se da to i ne moram, bar što se treninga tiče). I suštinski: moje telo se jako brzo adaptiralo na nove napore, trebalo je da mu stalno podmećem nove izazove, što ja nisam uradila.
8. Plakaćeš, od sreće
Kada sam 7. aprila 2013. završila svoj prvi polumaraton bujica suza koja je protnjala kroz mene označila je kraj početka. Ceo proces opisan je kroz seriju blog postova na ovom sajtu, ali ništa od toga mi nije bilo na pameti koliko misao: ne želim nikada da izgubim ovaj osećaj.
Ne brinite, ne plaču svi trkači, ni sve trkačice. Ali ja plačem. Trčanje je za mene postalo i katarzično iskustvo, i ja ga vrlo rado negujem u tom pravcu.
9. Polumaraton je samo početak
Pre dve godine 21.09 km mi je delovalo kao trčanje oko Zemljinog polutara. Ogromno, nedostižno, epohalno. Danas je to samo polumaraton. Znam da je to distanca koju svako može da istrči ako odvoji 4 meseca i tri treninga nedeljno. Variraće brzine, neko će davati svoj maksimum, trčati sa dušom u nosu. Neko će ga preći lagano, sa osmehom. Ali prvi put je svima težak. Sada znam da drugi, treći, peti, svaki će nositi svoju težinu, ali da imam još tolko rada ukoliko želim da dostignem sledeće ciljeve.
Za početak, da ga istrčim ispod 2 sata. Onda maraton, jednog dana kada budem malo starija. U međuvremenu mnoštvo zanimljivih trka i iskustava. Želja da pomeramo trkačku zajednicu zajedno. Da Srbija zaista potrči. Ciljevi se samo nižu, ali postizanjem prvog u nizu, ostaje monumentalno saznanje da je: sve moguće.
10. Trčanje će ti promeniti život – iz korena i zauvek
Ovo je velika i važna rečenica. Trčanje je počeo kao hobi, način da promenim sebe i projekat Tijana 2.0 je oslikavao taj proces. Upoznala sam sjajne ljude. Motivacije u pokretu. Energiju koja je zavodljiva i nepobitna. Trčanje je postalo deo svakodnevnice, deo maštanja, deo planova za budućnost. Onda se otvorila prilika da uradim nešto više, te sam počela da pišem, a kasnije i uređujem sajt trčanje.rs. Krug deluje zatvoren, ali to je samo iluzija. Radije to posmatram kao spiralu koja se uvija, idući naviše.
11. Zaljubićeš se
I jesam. Bez ljubavi, sve su samo slova na monitoru. Znate već – koheziona sila, magnet života. Ljubav je tu da poveže sve u celinu. Godinu dana kasnije, ja sam cela i srećnija nego ikad.
###
Ne dozvolite sebi da stanete na 5, 10 ili 21km. Neka vam svaki cilj bude uvod u novi početak!
***********************