Kao prvo dete i prvo unuče u celoj familiji, moj stariji sin je bio pravi mali kabadahija.
Naviknut na pažnju i ugađanje sa svih strana, teško da je mogao da zamisli situaciju u kojoj nije bio u centru pažnje. Iako kažu da ljubavi i pažnje nikada nije previše, ipak nije baš ni sasvim dobro za jedno malo dete da odrasta u uslovima potpune podređenosti cele okoline njegovim željama.
Na taj način, stvaramo mu iluziju o realnom svetu. Iluziju, koja će kad tad biti raspršena, a posledice tog novog saznanja mogu biti zaista bolne.
Zato sam računala da će dolazak nove bebe za njega predstavljati pravu blagodet. Konačno će svetla pozornice biti usmerena i u drugom smeru, a on će morati da nauči da deli. Ne samo igračke, već i vreme, pažnju, roditeljske resurse.
Znala sam da će to biti odlično za njega, jer sam do tada povremeno imala osećaj da ga svi zajedno (a posebno ja) kljukamo pažnjom kao gusku. Naravno, neće mu biti lako da se prolagodi novim okolnostima, ali vremenom će se izboriti. Verovatno će mu biti i malo teško, ali to je za njegovo dobro.
Sigurno će biti i ljut i zahtevan, ali sve je to normalno. Tako sam se pripremala i verovala da je sve pod kontrolom.
Ipak, kada nam se druga beba zaista i pridružila, našla sam se u bezizlaznoj situaciji. Šta god da sam pokušavala, nije bilo dovoljno dobro. Moj stariji sin teško je podneo ovaj udarac. Bio je ljut, prkosan, svadljiv i na sve moguće načine pokušavao da privuče moju pažnju.
Svakodnevno sam se preispitivala, uverena da sam se na neki način ogrešila bilo o njega, bilo o bebu i činilo mi se da jednostavno nisam kadra da budem majka dvoje dece.
Pokušavala sam da funkcionišem na dva fronta, što je bilo olakšano bebinim običajem da spava preko dana, dok bi noću vileneo kao da je u struju uključen. To mi je pružalo izvesnu fleksibilnost da se u toku dana više posvećujem starijem sinu, pa sam sate i sate provodila igrajući se sa njim na podu, i koristeći trenutke njegove kreativne ekstaze kada bi zaboravio na mene, da se na momenat naslonim na zid i dremnem par minuta.
Uveče, kada bih uspavala njega, na red je dolazila beba sa kojom sam se zabavljala na sasvim drugačiji način, noseći ga i ljuljajući u nadi da će nekada zaspati. To se obično dešavalo tek pred zoru, pa bih imala nekih pola sata do sat odmora pre nego što bi ponovo počela smena starijeg sina. I tako u krug.
Bilo je naporno, ali i to je prošlo, kao i sve druge muke roditeljstva. Malo je porodica koje ostaju pošteđene burnih reakcija starijeg deteta pri dolasku nove bebe u kuću.
Štaviše, može se reći da je ispoljavanje ljubomore toliko tipično (naročito ako je reč o detetu starosti između 18 meseci i 5 godina), da je pre potpuni izostanak reakcije pravi razlog za zabrinutost roditelja nego njeno ispoljavanje. Različita deca, prirodno, pokazivaće ljubomoru na različite načine. Njihove reakcije mogu biti različitog intenziteta i usmerene na različite osobe.
Dok će neka deca otvoreno pokazivati agresiju prema bratu ili sestri, druga će pak svoju ljutnju usmeriti prema roditeljima, kao glavnima i odgovornima za novonastalu agoniju. Za roditelje je teško da izađu na kraj sa ovom ljutnjom i prkosom, i to uglavnom iz dva razloga.
Prvi razlog je taj što mi, odrasli, imamo zadatak da vaspitavamo decu. I dok je taj proces manje više uspešno funkcionisao do tada, ljubomorno starije dete će učiniti sve da prekrši usvojena pravila i time privuče vašu pažnju.
Često Vam se može učiniti da je to sada potpuno drugo dete, da ga ne prepoznajete, da se preko noći potpuno promenilo. Nećete tačno znati da li je dobro da mu popuštate ili ipak morate da njegovom neprimerenom ponašanju stanete na put.
Najbolji lek u toj situaciji je da nežno, ali nepokolebljivo postavite izvesne granice. [tweetherder]Maloj deci su potrebne granice i jasna pravila da bi se osećala sigurno.[/tweetherder] U novoj, posve čudnoj situaciji dolaska prinove u porodicu, nije dobro unositi dodatnu konfuziju time što će odjednom sva dotadašnja pravila postati nevažeća. Naravno, i tu treba biti fleksibilan, i povremeno progledati kroz prste, ali one stvari koje ranije nisu dolazile u obzir – ni sada ne mogu dolaziti u obzir!
Drugi razlog zbog koga ljubomora starijeg deteta toliko potresa roditelje je njihovo sopstveno osećanje krivice. Osećaj da su mu nešto nažao učinili, da su ga na neki način oštetili, zapostavili, zanemarili.
Prvi korak u prevazilaženju tog problema je da oprostite sebi sve greške koje ćete u procesu prilagođavanja praviti. I roditeljima je, kao i deci, potrebno da se naviknu i prihvate novu situaciju. To vreme može trajati kraće ili duže, i biti ispunjeno manjim ili većim potresima na putu.
[tweetherder]Važno je da prihvatite da ste Vi samo obična majka, a ne savršena mašina[/tweetherder] i da, koliko god se trudili, nikada nećete moći da zadovoljite istovremeno sve potrebe svakog deteta ponaosob. To niko nije u stanju. Rukovodite se idejom da u kritičnim situacijama, treba da izađete u susret onom detetu kome ste u tom trenutku potrebniji.Pustite starije dete da otpati na svoj način gubitak povlašćenog položaja. Nemojte pokušavati da ga po svaku cenu razveselite ili navedete da zavoli svog malog krvnog neprijatelja.
Godine su pred vama i u njima će biti puno prostora i prilika da se odnos između dece polako stvara, razvija i definiše. Vi ćete biti tu da im u tome pomognete i da ih polako usmeravate jedno ka drugom.
Za sada je dovoljno da jednostavno prihvatite detetovu ljubomoru i čekate da ona prođe.
