Austrijski psihijatar Viktor Frankl postavio je naočigled jednostavno pitanje. Da li je važnije biti srećan ili proživeti život koji će na prvom mestu imati svrhu, čak i po cenu da sebe stavimo na drugo mesto? Međutim, stvari nisu baš toliko jednostavne kakvim u prvi mah čine, a ovaj čovek, kome se čak i slavni Sigmund Freud divio, je, kako u teoriji, tako i na primeru svojih ličnih izbora, pokazao da vlastita sreća nije najvažnija stvar u životu.
Frankl je samo jedan od nekoliko miliona Jevreja koji su doživeli strašan pogrom Drugog svetskog rata, ali njemu je to stravično iskustvo pomoglo da shvati koliko ljudi mogu suštinski različito reagovati i pored istih okolnosti u kojima su se našli. Prvu grupu čine oni koji su se prepustili mislima o neminovnoj smrti, dok drugu skupinu sačinjavaju oni koji su se usredsredili na to da po izbavljenju iz logora postoje važne stvari koje moraju da završe, kao što su izvođenje dece na put ili nezavršene doktorske studije.
“Kada čovek shvati za koje stvari je u životu predodređen, kao i da ih niko drugi sem njega ne može uraditi, odnosno da je nezamenljiv, tada dolazi i do spoznaje o odgovornosti koju ima prema drugima, ali i prema sebi. Kada čovek shvati koliko još nezavršenog posla ima, neće biti u mogućnosti da tako olako odbaci svoj život“, piše Viktor Frankl u svom kapitalnom delu Man’s Search for Meaning koje je proglašeno za jednu od 10 najuticajnijih knjiga ikada u SAD-u.
Upravo to dovodi do ključne razlike između shvatanja svrhe života u sopstvenoj sreći i viđenja sebe samo kao jednog od zupčanika u komplikovanoj mašineriji sveta. [tweetherder]Biti srećan u životu znači biti onaj koji uzima, a imati svrhu znači biti onaj koji daje[/tweetherder].
Ono što čini osnovnu distinkciju između onih koji biraju da budu srećni i onih koji odluče da imaju svrhu u životu je trenutnost, odnosno trajnost, njihovog zadovoljstva.
“Biti srećan znači zadovoljiti svoje potrebe, dok živeti život sa svrhom znači prevazići sebe i shvatiti da je naš život veći od nas samih“, iznosi svoje zaključke Kathleen Vohs sa Univerziteta u Pensilvaniji koja se godinama bavi temom zadovoljstva i sreće u današnjem društvu.
Jedan od veoma ilustrativnih primera je odgajanje dece, jer se time nadilazi zadovoljenje isključivo vlastitih potreba. Poznato je da roditeljstvo podrazumeva mnogo odricanja i teških momenata, ali veliki procenat ljudi koji se nisu ostvarili kao roditelji već u 5. deceniji života zažale zbog nespremnosti da stave nekog drugog na prvo mesto u svojoj mladosti.
Kako ništa nije crno-belo, Frankl izvodi zaključak da razmišljanje van datog momenta, sa fokusom na prošlost i budućnost, često ume da bude znak života ispunjenog brigama. A upravo je takav način razmišljanja karakterističan za one koji odaberu da žive i van diktata lične sreće. Ljudi koji, pak, žive u sadašnjem momentu su srećniji, jer ih ne mori ono što je bilo pre i ono što tek dolazi. Ali, i takva sreća je na klimavim nogama.
Sam Viktor Frankl je svojim životnim izborima dao jako dobar primer razlike između srećnog života i, uslovno rečeno, života sa svrhom. U momentu kada su nacisti pokrenuli opšto zatvaranje Jevreja u koncentracione logore, on je imao izlaz iz cele situacije u vidu osiguranog bega u Ameriku. Ipak, nakon dugog premišljanja doneo je odluku da ostane uz porodicu i ljude koje voli kako bi im pomogao da prevaziđu ratne traume zbog čega je sa svima njima podelio dane u austrijskim logorima. Do kraja života nikada nije izrazio kajanje zbog te odluke.