Da li si se ikada zapitala zašto se neki ljudi stalno muče i izgladnjuju, dok s druge strane ima onih koji nemaju problema da u sebe unesu hiljade i hiljade kalorija, a da im se to nigde “ne zalepi”? Navike o ishrani iz detinjstva, genetika i snaga volje su mogući odgovori na to kako se ove dve grupe ljudi razlikuju. Međutim, istraživači na Carnegie-Mellon Univerzitetu imaju drugačije objašnjenje: “Razmišljanje o hrani čini hranu manje uzbudljivom.”
Ako zamisliš da jedeš 10 parčeta pice, tvoj mozak je već simulirao kako je to kada jedeš picu. Onda, kada jedeš pravu picu, tvoj mozak nije više toliko “gladan” jer je već “uneo” hranu! Amerikanci bi rekli “Been there, done that”. Kao rezultat svega ovoga, poješćeš manje pice!
U seriji eksperimenata, ljudi koji su konstantno zamišljali da se prejedaju pre nego što su zaista počeli da jedu, uneli su manju količinu hrane od onih koji su zamišljali da uzimaju po zalogaj. Umesto pice, istraživači su koristili M&M bombone. Ljudi koji su zamišljali da jedu 30 M&M-ova u poređenju sa onima koji su zamišljali da jedu samo 3, nakon moždane vizualizacije pojeli su manje ovih bombona. Simuliranjem prejedanja M&M-om, želja za stvarnim unosom u organizam ovih bombona nestaje!
Sledeći put kada se odupireš porivu da jedeš, seti se da možeš da isprogramiraš svoj mozak da to ne želi da uradi. Samo zamisli ogromne porcije hrane. Tvoj mozak će misliti da si već dovoljno jela i tvoja želja za hranom će se smanjiti!