Novlene Williams-Mills je poznata atletičarka sa Jamajke, osvajačica 3 olimpijske medalje, ali i žena koja je preživela borbu sa jednom od najopakijih bolesti današnjice – rakom dojke.
Ovo je njena ispovest:
“Ništa se ne može porediti sa ponosom koji osetite nakon osvajanja olimpijske medalje za svoju zemlju. Posle mnogo godina napornih treninga i odricanja, medalja na vašim grudima označava dostizanje krajnjeg cilja u trci života.
Međutim, u Londonu 2012. godine osećala sam se obamrlo. Nakon što sam osvojila bronzanu medalju u štafetnoj trci 4×400 metara, vratila sam se u svoj dom u SAD. Za manje od tri dana, pobedničko postelje zamenila sam stolom u operacionoj sali. Proslava medalje morala je da pričeka. Ja, tridesetogodišnja osvajačica olimpijskog bronzanog odličja, obolela sam od raka dojke.
Nikada neću zaboraviti dan kada mi je saopštena dijagnoza – 25. jun 2012. godine. Šest nedelja ranije, zamolila sam svog ginekologa da opipa kvržicu na mojoj dojci. Rekao je da verovatno nema razloga za paniku, ali mi je ipak zakazao mamografiju. Iako me je doktor uveravao da je sve u redu, plakala sam svaki dan do pregleda. Četiri godine pre toga, moja sestra je preminula od raka jajnika. Moja majka je preživela rak dojke. Videla sam razorne posledice tog užasnog oboljenja, i plašila sam se da sam ja “sledeća”.
Pošto se kvržica nalazila jako nisko, u blizini mog grudnog koša, rezultati mamografa nisu bili dovoljno jasni za postavljanje dijagnoze, ali je biopsija potvrdila moje strepnje – obolela sam od raka dojke! Ove strašne vesti doktor mi je saopštio preko telefona, tog užasnog dana u junu. Poverila sam se svom suprugu, ali sam ga zamolila da vesti ne širi dalje. Trebalo mi je vremena da se saberem.
Iako mi se neprestano vrtelo u glavi, odlučila sam da učestvujem na državnom prvenstvu Jamajke u atletici. Pozvala sam majku čim sam sletela, ali nisam smogla snage da joj kažem da sam teško bolesna. Pričale smo samo o takmičenju.
Zahvaljujući dugogodišnjim treninzima, znala sam kako da dam sve od na trkačkoj stazi, uprkos psihičkom krahu. Osvojila sam zlatnu medalju u trci na 400 metara i time obezbedila sebi mesto među predstavnicima Jamajke na Olimpijskim igrama u Londonu. Samog prvenstva se sećam kroz maglu. Kada gledam snimke svoje trke, osećam se kao da gledam nekog drugog.
I na trci u Londonu sam se poslužila svojim “auto-pilotom”. Trkačka staza je bila moj put izbavljenja, koja mi je pomogla da svoj osećaj straha zamenim neverovatnom željom za trčanjem. Ljudi su me često pitali da li sam dobro, primetili su da nešto nije u redu sa mnom. Na takvo pitanje bih samo klimnula glavom i sa osmehom slagala “dobro sam”.
Nekako sam uspela da osvojim svoju treću olimpijsku medalju u Londonu, ali sam ceremoniju zatvaranja Igara propustila kako bih se vratila u Ameriku na vreme, na zakazanu lumpektomiju. Sećam se koliko sam bila uplašena dok sam sa svojim suprugom sedela u kancelariji hirurga, nekoliko dana nakon operacije.
Neprestano mi je zujalo u ušima, uspela sam da razumem samo dve reči – “agresivan” i “mazektomija”. Osećala sam se kao da me sopstveno telo izdaje, kao da pokušava da me ubije. Morala sam opet pod “nož”, kako bih se podvrgla još jednoj operaciji – dvostrukoj mazektomiji.
Nakon dvostruke mazektomije osećala sam se kao rastrgnuta životinja, umotana u metre i metre zavoja, sa cevima za drenažu svuda oko sebe. Ja, elitni sportista, pretvorila sam se u jadno stvorenje kome je bila potrebno pomoć i nega. Nisam umela da rečima izrazim svoju patnju. Srećom, porodica i prijatelji su bili uz mene, kuvali su, čistili, čak su mi i prali i fenirali kosu. Zahvaljujući njihovoj nesebičnoj podršci i pomoći, uspela sam da se u potpunosti oporavim.
U januaru 2013. godine podvrgla sam se četvrtoj i poslednjoj operaciji, koja mi je podarila nove grudi uz pomoć silikonskih implanta. Takmičila sam se već tri meseca kasnije!
Bilo mi je teško da se naviknem na svoje nove grudi. Bile su veće nego pre mazektomije, pa sam nosila široke majice kako bih ih prekrila i sakrila. Kada bi mi neko rekao da su mi grudi veće nego pre, našalila bih se da je moj push-up grudnjak odradio odličan posao. Nisam se stidela svojih novih grudi.
Jednostavno nisam bila spremna da podelim svoje iskustvo. Nisam želela da me drugi sažaljevaju.
Trudila sam se da treniram kao da su strašna dijagnoza i operacije bile ružan san, ali sam se osećala iscrpljeno. Bila sam sigurna da je moje telo pretrpelo previše, da više neću moći da se takmičim. Mnogo puta sam poželela da dignem ruke od svega. Osamila bih se, satima plakala i pitala se zašto se uopšte trudim.
Na trkačkoj stazi sam bila poražavajuće spora, ali sam rešila da “sklopim primirje” sa svojim novim telom. Tek tada su mi se rezultati poboljšali.
Posle nekog vremena, članovi porodice i prijatelji nagovorili su me da svoju priču podelim sa javnošću, kako bih pružila podršku ženama širom sveta koje se još uvek bore sa opakom bolešću. To sam i učinila!
Godinu dana nakon postavljanja dijagnoze, obratila sam se novinarima i opisala sve muke kroz koje sam prošla, boreći se za život. Nisam se pokajala. Primila sam stotine poziva, sms-ova i poruka na Facebooku od bliskih ljudi koji su bili uz mene kada mi je bilo najteže, ali i od mnogih žena obolelih od kancera koje su želela da mi se zahvale što sam im ulila nadu za izlečenje.
Sada, četiri nedelje nakon svog poslednjeg takmičenja u 2014. godini, osećam neverovatan ponos i sreću. Pre samo dve godine, nisam ni sanjala da ću biti sposobna da se takmičim na Kontinentalnom prvenstvu, ali u septembru ove godine osvojila sam dve medalje!
Nekada sam se pitala “Zašto ja”, ali kada su ljudi počeli da me zaustavljaju na ulici kako bi mi se zahvalili što sam ih ohrabrila da nastave borbu za život, osetila sam beskrajnu radost. Shvatila sam da mi je Bog dao šansu za novi početak, ali i šansu da pomognem drugima. Mnogi ljudi širom sveta pate od različitih tipova kancera i drugih opakih bolesti opasnih po život. Sada znam da u svakoj tami postoji tračak svetlosti, samo se nekada čini da ga je nemoguće pronaći.
Iako sam ovu životnu lekciju naučila na teži način, jedno je sigurno – nikada neću odustati, nikada neću prestati da se borim, bez obzira na prepreke na koje naiđem u životu.”