Roditelji, koliko god bili bliski sa njima, neke stvari naprosto nikada neće čuti od nas.
Kada se osamostalimo, želimo da im dokažemo da nam ide dobro i bez njih i ni za živu glavu im ne bismo rekli šta smo (i da li smo) imali za ručak.
Kada se razbolimo, šmrckamo, pokrivamo se, merimo temperaturu i pijemo čaj, prosto poželimo da ga je mama skuvala… Nekako je lepši nego kad ga mi sami skuvamo…
Nikad im nećemo reći koliko želimo da propadnemo u zemlju od stida kada počne neka škakljiva scena na TV-u…
Iz nekog razloga im nikad nećemo pokazati koliko nam je stalo do toga da budu ponosni na nas…
Još otkad smo bili klinci počeli smo da budemo neiskreni. Nikad im nismo rekli da ne verujemo u Deda Mraza, ali prosto nismo hteli da im kvarimo euforiju koju pokazuju oko sakrivanja paketića…
Oni nikada neće saznati da je uzalud to što nas teraju da iz kuće izađemo utopljeni po njihovim standardima…
Možda i najteže nam je da priznamo da su bili u pravu…
Znamo koliko im teško pada kada nama loše ide, tako da im nikada nećemo reći koliko nam je teško što nas šef mrzi ili jer je koleginica prema nama baš neprijatna. Drugaricu ćemo time smarati danima, ali roditelje nikad.
Možda je glupo, ali nikad im nećemo reći koliko nam s vremena na vreme onako baš nedostaju…
