Vreme u kom živimo je doba prepuno kontradiktornosti. Internet i društvene mreže, koje su povezale ceo svet i učinile da smo od najvećeg dela ljudskog znanja svega jedan klik daleko, u tako velikoj meri promenile su našu svakodnevnicu da najbizarnijih mogućih granica.
Obilje svega što nam se nudi pretvorilo nas je u zahtevne konzumente kojima sve služi za jednu upotrebu. Ne tako davno smo satima sedeli ispred TV ekrana ili pored radio uređaja čekajući da konačno puste našu omiljenu pesmu. Danas, kada nam je sva muzika sveta dostupna putem interneta, u bilo kom trenutku, obično imamo nekoliko desetina gigabajta audio materijala i opet se žalimo kako nemamo šta da slušamo. Isto važi i za filmove, serije, knjige. Možemo da imamo sve, a to se obično pretvori u to da nemamo volju nizašta.
Najveći deo slobodnog vremena provodimo zureći u ekrane svojih mobilnih telefona ili laptopova. Ne dopada nam se najveći deo sadržaja koji nam se nudi putem društvenih mreža i žargonski rečeno hejtujemo sve što naši prijatelji postavljaju na Facebooku, Instagramu ili Twitteru. Žalimo se na gubitak privatnosti, na smrt nas prepadaju teorije zavere po kojima obaveštajne službe navodno prate svaku našu onlajn aktivnost i skladište podatke o nama, ali opet svojevoljno obaveštavamo sve svoje prijatelje o tome gde se nalazimo, sa kim, prilažemo fotografije da to i dokažemo, a, osim toga, odnedavno dajemo putem Facebooka snimke uživo iz izlazaka, sa izleta, iz svoje sobe.
Čak i kada se sastanemo sa svojim prijateljima, dobar deo vremena provedemo na telefonima, prelistavajući isti onaj sadržaj za koji svima govorimo da nam služi samo za razonodu onda kada nam je dosadno. Kada su nam mobilni telefoni postali interesantniji od živih ljudi koji sede preko puta nas?
Ovom tematikom se, u vidu ilustracija, pozabavio Moskovljanin Anton Gudim, a samo deo onoga na čemu radi mogli ste da vidite između pasusa ovog teksta.
?