“Kad bismo mogli da pamtimo sve, osećali bismo se jednako loše kao da ne možemo da se setimo ničega.” – Vilijem Džejms
Ljudsko pamćenje još uvek je velika nepoznanica, što je jedan od razloga zašto neki ljudi govore da imaju, recimo, slabo pamćenje. Do ovakvih pogrešnih pretpostavki dolazi i zbog sličnosti koje mislimo da imamo sa kompjuterskom memorijom, što je analogija koju pravimo kako bismo lakše shvatili sopstvenu. Ipak, to nije tačno. Ljudsko pamćenje daleko je složenije nego memorija na našim kompjuterima ili telefonima.
U nastavku teksta pročitajte 10 neverovatnih činjenica o ljudskom pamćenju.
Pamćenje ne propada
Svako od nas je iskusio onu frustraciju koju osetimo kada nečega ne možemo da se setimo. To može biti nečije ime, reč na stranom jeziku ili tačno mesto gde smo parkirali auto.
Čini nam se da je postepeno slabljenje pamćenja potpuno prirodan proces. Međutim, postoje istraživači koji se ne bi složili sa ovom tvrdnjom. Štaviše, neki istraživači smatraju da ljudsko pamćenje ima neograničen kapacitet. Sve je sačuvano u memoriji, ali bez prisećanja, teže nam je da pristupimo svojim sećanjima. To znači da ne propada naše pamćenje, već sposobnost da određene sadržaje prizovemo u svest.
Zaboravljanje nije naš neprijatelj
Ideja da nam zaboravljanje pomaže pri učenju na prvi pogled deluje kontradiktorno, ali posmatrajmo stvari na sledeći način: zamislimo da smo napravili veštački mozak koji može da zapamti i prizove sve upamćene informacije. Kada bi ovaj impresivni mozak pokušao da se priseti gde je auto parkiran, on bi automatski u svest prizvao sve parkirane automobile ikad viđene, što bi bilo – mnogo automobila.
I sva je prilika da bi onaj koji nam je potreban bio najsvežije zapamćen. I to je opšte poznato kada su u pitanju naša sećanja. Skori događaji obično su mnogo važniji nego oni koji su se desili pre pre nekoliko dana, meseci ili godina.
Kako bismo naš supermozak učinili bržim i korisnijim u realnim situacijama, morali bismo da napravimo nekakav sistem koji bi filtrirao stare, nepotrebne informacije. Svi mi, zapravo, imamo jedan takav sistem, a njegovo ime je – zaboravljanje.
To je razlog zašto nam zaboravljanje pomaže da učimo – što su nevažne informacije teže dostupne, lakše nam je da baratamo sa onima koje su nam najvažnije u svakodnevnom životu.
Izgubljena sećanja se mogu vratiti
Ovo je zapravo još jedna potvrda činjenice da pamćenje ne propada. Reč je o ideji da sećanja mogu postati manje dostupna, ali se svakako mogu prizvati određenim metodama, kao što je na primer hipnoza.
Čak i ona sećanja koja nam je teško ili se čini nemogućim da prizovemo i dalje su tu, čekajući da dospeju u sadržaj svesti. Eksperimenti su pokazali da čak i informacije koje su nam duže vreme nedostupne mogu biti prizvane u sećanje. To nam omogućava da nove informacije još brže ponovo zapamtimo, ukoliko su asocirane sa starima.
U prilog ovoj činjenici govore svima nam poznati primeri kao što su plivanje ili vožnja bicikla, a iako se oni ne odnose na sve motorne veštine, odnose se na naša sećanja.
Prisećanje menja sadržaj upamćenog
Kako prisećanje može da izmeni sadržaj zapamćenog?
Evo kako: kada se prisećamo određenog događaja, ono u našem pamćenju postaje snažnije u odnosu na druga sećanja. Na primer, probajmo da se setimo baš određenog rođendana iz detinjstva i prisetimo se posebnog poklona koji smo dobili tom prilikom. Svaki put kada se setimo toga, druge stvari koje smo dobili za rođendan postaće nam manje dostupne u odnosu na to sećanje.
[tweetherder]Proces prisećanja,konstruiše i menja prošlost, one delove naše prošlosti kojih možemo da se setimo.[/tweetherder]Ovo je, zapravo, samo početak. Tu su i – lažne uspomene, koje mogu da budu stvorene ovim procesom ili lažnim prisećanjem. Psiholozi su zaista eksperimentalno potvrdili postojanje lažnih sećanja.
Kao zaključak, nameće se zanimljiva ideja – da mi zapravo kreiramo sami sebe tako što biramo kojih ćemo se uspomena prisećati.
Pamćenje nije stabilno
Činjenica da jednostavna radnja kao što je prisećanje menja pamćenje, navodi na zaključak da je ono relativno nestabilno. Ali, obično mislimo da je naše pamćenje stabilno: zaboravimo to što zaboravimo, a nadamo se da u budućnosti nećemo zaboraviti ono što znamo sada.
To znači da će se studenti verovatno složiti sa tim da prilično potcenjuju to koliko je truda potrebno da bi se naučeno zadržalo u pamćenju.
Predviđanje je vrlo pristrasno
Ovo se svakome od nas dogodilo. Mislimo da, ako nam je nešto važno ili privlačno, nema šanse da ćemo to zaboraviti. Zašto bismo se onda zamajavali zapisivanjem, recimo, broja telefona ili zakazanog termina? Najčešće, u roku od deset minuta zaboravićemo o čemu je reč i to sećanje nikad nam se više neće vratiti u svest.
Ovo je potvrđeno i u laboratoriji. U jednom istraživanju koje su 2005. godine sproveli Koriat i Bjork, ljudi su učili parove reči poput “svetlost – lampa”, a zatim su procenjivali koliko je verovatno da će moći da daju odgovor “lampa” svaki put kad je data samo reč “svetlost”.
Ispitanici su bili previše sigurni u sebe, a razlog tome je pristrasnost predviđanja. Kada im je prikazivana reč “svetlost”, prisećali su se raznih stvari kao što su sijalice ili senke, a tačne odgovore nije ni izbliza bilo tako lako dati kao što su predvideli.
Lako prisećanje – slabo učenje
Osećamo se pametnim ukoliko se nečega brzo prisetimo, a glupo kada nam treba mnogo vremena. U smislu učenja, trebalo bi da bude potpuno suprotno. Kada nešto lako prizovemo u pamćenje, tj. ne radimo aktivno na prisećanju, tada se učenje ne odvija. Onda kada nam je teško da neki sadržaj prizovemo u svest, dešava se pravo učenje.
Što se više trudimo da rekonstruišemo određeni događaj, sećanje na njega postaje snažnije.
Zato delotvorne tehnike učenja uključuju i testiranje – zato što prosto izlaganje, odnosno čitanje informacija nije dovoljno – učenje zahteva napor u prisećanju.
Uspešnost učenja zavisi od konteksta
Da li ste nekada primetili da kada učite nešto u jednom kontekstu ili mestu, kao što je učionica, kasnije postaje teže prisetiti se naučenog u drugom kontekstu ili na drugom mestu?
Ovo nastaje kao posledica povezanosti između učenja i toga gde i kako to radimo – zavisi od toga ko je prisutan, gde se nalazimo i na koji način učimo.
Pokazalo se da se najbolje pamte informacije kojima smo izloženi na različite načine i u različitim kontekstima. Kada učenje u velikoj meri zavisi od konteksta, ne dolazi do željenog transfera naučenog na neku situaciju van konteksta u kom ste učili.
Dopuna memorije
Ukoliko želite da naučite da igrate tenis, šta mislite – da li je bolje jedne nedelje učiti servis, a druge forhend, a treće bekhend i tako dalje? Ili biste uvežbavali sve ovo svakoga dana?
Ispostavilo se da je lakše prisetiti se informacija iz dugoročnog pamćenja onda kada su one – pomešane. Ovo važi najviše za učenje motornih veština, kao što je tenis, ali i za deklarativnu memoriju, kao – koji je glavni grad Venecuele (inače, odgovor je Karakas).
Osnovni problem kod ovakvog učenja je to što je najteže započeti ga. Ukoliko vežbate servis, a zatim se brzo prebacite na forhend, u međuvremenu možete zaboraviti pravilan servis! Iako osećate kao da se stvari samo pogoršavaju, uporno vežbate svoj servis. Dugoročno gledano, ovo je jedini način da ono što je naučeno postane i utvrđeno.
Mi kontrolišemo učenje
Ishod ove činjenice o ljudskom pamćenju u praksi je taj što vrlo često potcenjujemo kontrolu koju imamo nad svojim pamćenjem.
Na primer, ljudi smatraju da je neke stvari teže naučiti, tako da zbog toga brzo odustanu. Međutim, tehnike kao što je upotreba različitog konteksta, prebacivanje sa jednog zadatka na drugi i naporna rekonstrukcija upamćenog mogu pomoći da se pamćenje poboljša, a samim tim i ubrza učenje.
Skloni smo mišljenju da je prošlost nepromenljiva i da je iza nas, ali činjenica je da ona može biti promenjena. Jer, od toga kako i koliko se prisećamo prošlosti, neke uspomene u njoj sačuvane mogu se izmeniti. Prisećanje na različite načine može pomoći da “izmenimo” prošlost i time utičemo i na našu budućnost. Na primer, istraživanja su pokazala da smo u stanju da potisnemo negativne uspomene tako što ćemo se fokusirati na one pozitivne.
Naše pamćenje nije slabašno kao što mnogi veruju. Istina je da ne funkcioniše kao kompjuter, ali upravo zbog toga je zanimljivo istraživati ga i tragati za razumevanjem istog, kako bismo uspešno primenjivali ta saznanja u svakodnevnim situacijama.