Više se ne vezujemo za druge osobe. Ne vidimo svrhu toga. Mnogo puta smo čuli da “ima i drugih riba u moru”, ali se more ranije nije nalazilo na vrhu našeg prsta, udaljeno samo jedan “klik” – takozvani dejting sajtovi kao što su OkCupid, Tinder, Grindr i Dattch postali su deo naše svakodnevice.
Sada možemo naručiti “partnera po našoj meri” kao da je u pitanju brza hrana, a ne ljudsko biće. Za nas je intrimnost isto što i niz emotikona na ekranu našeg kompjutera ili mobilnog telefona. Slanje poruke za dobro jutro smatramo trudom. Kažemo da je romantika izumrla. Možda jeste. Možda i nije. Možda je romantika i dalje tu, skrivena u senci modernog vremena, u iščekivanju prilike kada će zasijati u nekom novom svetlu. Možda je romantičan gest u današnje doba spuštanje mobilnog telefona na trenutak, kako bismo svog partnera pogledali u oči za vreme večere ili deaktiviranje svog profila na Facebooku i Tinderu.
Ako nam se ipak “omakne” da se emotivno vežemo za svog partnera, i dalje nesvesno tragamo za drugim opcijama. Naravno da želimo zalogaj savršene sočne krmenadle ali pogled i dalje bacamo ka švedskom stolu. Zato što volimo da imamo mogućnost izbora, a upravo su naši izbori uzrok naših patnji. Verujemo da su prilike dobra stvar. Što više opcija imamo – to bolje. Ali nikada nismo u potpunosti zadovoljni, zaboravljamo čak i kakav je osećaj zadovoljstva. Sva vrata ostavljamo otvorena, jer “napolju” su izbori, prilike, nova iskustva kojih smo uvek gladni. [tweetherder]Nismo svesni koliko osoba koja stoji ispred nas čezne da bude voljena[/tweetherder] ili pruži ljubav, zato što “moderni” ljudi to nikada ne bi rekli naglas, nikada ne bi priznali. Mi uvek žudimo za nečim što ne možemo definisati, opisati, ali ipak želimo da verujemo da postoji.
Neprestano tešimo sebe i svoju pažnju i vreme poklanjamo nebitnim stvarima, kako bismo izbegli suočavanje sa demonima u našim glavama, kako bismo izbegli da nekoga zavolimo. Mi bežimo od drugih. Mi ih ostavljamo. Pred nama je čitav svet bez granica, o kom generacije pre nas nisu mogle ni maštati. Dovoljno je da sednemo za kompjuter, pogledamo slike Portugala, a zatim posegnemo za karticom i bukiramo avionsku kartu za Lisabon. Srećni smo što znamo da imamo tu mogućnost, čak i ako nam finansijska situacija ne dozvoljava da je sprovedemo u delo.
Uvek postoje druge uzbudljive opcije. Možemo na Instagramu gledati slike drugih ljudi, koji (makar prividno) imaju živote kakve mi želimo da živimo. Možemo videti sve gradove koje nikada nećemo posetiti. Možemo videti ljude sa kojima nikada nećemo biti u vezi.[tweetherder] Bombardujemo sebe informacijala, željama, potrebama i pitamo se zašto smo nesrećni.[/tweetherder] Pitamo se zašto smo nezadovoljni. Pitamo se zašto ništa ne traje večno i zašto se sve čini beznadežnim. Ne umemo da realno sagledamo svoj život i prestanemo da priželjkujemo tuđe.
Nekada pronađemo ono za čim smo tragali godinama. Pronađemo osobu koju zavolimo i koja zavoli nas. Vežemo se. Priznamo toj osobi da je volimo. A onda, tu vezu “pokazujemo” drugima. Promenimo svoj status na Facebooku. Na Instagramu objavljujemo slike sa voljenom osobom. Postanemo “mi”. Činimo sve kako bi drugi verovali da je ta veza savršena. Ne pišemo statuse o svađama u tri sata ujutru, ne objavljujemo slike svojih suza ili poruke i teške reči koje su njihov uzrok. Ne usuđujemo se da na Twitteru u 140 karaktera “zapakujemo” svoje strahove i bol, kako bismo ih podelili sa drugima.
Ponekad, na društvenim mrežama “naletimo” na fotografije drugih parova. Srećnih parova. A onda njihovu vezu upoređujemo sa svojom. Mi smo generacija emotikona. Kulture izbora. Generacija upoređivanja. Merenja i takmičenja. Da bismo bili dovoljno dobri. Najbolji. Nikada ranije nismo pred sobom imali kataloge, karakteristike Najboljih Mogućih Života. Često smo depresivni jer nikada nismo dovoljno dobri ni pred sobom ni pred drugima, jer žudimo, čeznemo, za fiktivnim savršenstvom koje postoji samo u našem umu. [tweetherder]Životi sa Instagrama i Facebooka ne postoje. Kao ni ljubavne veze. [/tweetherder]Ipak, teško nam je da poverujemo u to, jer “dokaze” vidimo sopstvenim očima.
Tada prekidamo emotivnu vezu. Raskidamo zato što smatramo da odnos sa našom voljenom osobom nije dovoljno dobar, da nema perspektivu, budućnost. A onda opet – klikćemo, klikćemo i klikćemo po fotografijama drugih ljudi na društvenim mrežama. A onda sve ispočetka. Emotikoni. Poruke za “dobro jutro”. Initmnost. Odlaganje mobilnog telefona. Selfi fotografija srećnog para. Upoređivanje. Upoređivanje. Upoređivanje. A zatim osećaj nezadovoljstva. Svađe. “Nešto nije u redu, ali ne znam šta je to”. “Ova veza nema budućnost”. “Potrebno mi je nešto novo, drugačije”. Raskid. Još jedna izgubljena ljubav. Nova grobnica za fotografije nasmejanog para.
Nastavljamo dalje. Tražimo novo – nove ljude, iskustva, trenutke. Izvor novih zadovoljstava. Živimo svoje živote unutar 140 karaktera, zamznutih trenutaka “provučenih” kroz filtere na Instagramu, četvorominutnih video – klipova, novih iluzija.
Na kraju, možda shvatimo da je sve ono što mislimo da želimo, zapravo, samo laž. Poželimo telefonske pozive. Poželimo da vidimo lice druge osobe van grubih ivica monitora. Poželimo da se odnos sa drugom osobom razvija postepeno. Poželimo jednostavnost. Poželimo život u kom naše zadovoljstvo neće zavisiti od broja lajkova, komentara i share – ova na društvenim mrežama. Poželimo prisnost, pravu prisnost. Poželimo ljubav na kojoj ćemo raditi svakog dana, koju ćemo izgraditi zajedno sa voljenim bićem. Poželimo da upoznamo njegove/njene roditelji. Poželimo da pre nego što odemo sa ovog sveta, budemo sigurni da smo proživeli život kako treba. To je ono što zaista želimo, čak i ako nismo toga svesni.
Autor teksta je Jamie Varon, preuzeto sa sajta Toughtcatalog.com.