Karijera modela zahteva besprekornu liniju. Ali šta se dešava kada shvatimo da je standard savršene figure postao toliko poremećen, da manekenke postaju previše mršave i da se njihov izgled sve više smatra nezdravim. Čak i ako priznamo da su potrebni neki standari lepote i fizičkog izgleda da bi komadi odeće, veša ili kupaćih kostima na njima delovali prelepo na revijama, opet je potrebno postaviti neke granice koliko zaista neko može biti mršav. Upravo zbog toga, jedna manekenka je odlučila da pokrene peticiju da modna industrija prestane sa promovisanjem opasno mršavih modela.
Rosie Nelson, australijska manekenka koja živi u Londonu, je pokrenula peticiju na internetu i za kratko vreme sakupila preko 116.000 potpisa. Upravo je njeno lično iskustvo nateralo na ovakav korak, jer je sa samo 22 godine doživela da joj u agenciji traže da smrša i postane “kosti i koža”.
“Kada sam otišla u jednu od najvećih modnih agencija u Engleskoj prošle godine na kasting, ispunjavala sam sve uslove, osim jednog – morala sam da smršam. To sam i uradila. Četiri meseca kasnije sam izgubila skoro šest kilograma, i oko 5 cm u obimu. Ali, kada sam se vratila u agenciju, ponovo su mi rekli da moram dodatno da smršam, jer su želeli da budem kosti i koža”.
“Kada bih se pogledala u ogledalo, videla sam zdravu devojku koja se dobro oseća u svojoj koži. Zbog toga što sam sama krčila svoj put i odbijala da se povinujem drugima koji su želeli da budem premršava. Ali na Nedelji mode u Londonu su me sa svih strana podsećali da nam je zaista potreban zakon koji će štiti mlade devojke i momke koji podležu pritisku, izgladnjuju sebe i postaju bolesno mršavi”.
“Modeling je veoma usamljen posao, naročito za devojke koje rade širom sveta i nemaju svu potrebnu podršku prijatelja i porodice. Kada menekenke putuju, često spavaju u stanu sa ostalim modelima, i okružene su devojkama koje gladuju ne bi li ostale mršave, a to umnogome podstiče poremećaj ishrane i stvaranje negativne slike o sebi. Ja sam na snimanjima provodila i po deset sati, i tamo nije bilo nikakve hrane, a to je jasna poruka da za zapravo i ne treba da jedemo”.
Glavna briga Nelsonove je da će pritisak koji nameće modna insutrija na modele ostaviti podjednako dubok i emotivni i fizički trag. Ona kaže: “Volela bih da se izglasa zakon po kome će modeli, ako budu zamoljeni da izgube na težini, najpre biti pregledani od strane doktora, koji će im preporučiti zdrav način ishrane i režim vežbi koji će im pomoći u tome. Zatim bi u procesu mršavljenja bili pregledani redovno, kako bi bili sugurni da takav način života ne ostavlja dugoročne posledice po njihovo zdravlje i telo, jer su to uglavnom mlade devojke i momci, koji mogu ugroziti svoje zdravlje izgladnjivanjem u želji da izgube kilograme”.
Rosie dodaje i da je dobila veoma malo podrške od modnih agencija, ali da su devojke i modeli širom sveta ostavljali pozitivne komentare na njenu kampanju: “Javilo se stotine devojaka koje su prošle kroz slično iskustvo. Imamo čvrste dokaze da pokažemo da sve više devojaka postaje anoreksično ne bi li uspele kao modeli”.
Francuska je nedavno donela zakon po kome je krivično delo zaposliti modele koji su neuhranjeni. Međutim, deluje kao da se u Engleskoj na ovaj problem ne gleda sa podjednakom brigom. Glavna urednica britanskog izdanja časopisa Vogue, Alexandra Shulman kaže: “Mislim da je veoma nezahvalno reći da modeli koji su previše mršavi ne treba da se nađu na revijama, jer ako neko njih posmatra na osnovu slike o sebi i svog izgleda, onda taj neko ima problem sa poremećajem ishrane. Smatram da upravo takvim devojkama nije mesto na pisti. Po meni nema ničeg više ponižavajućeg i degradirajućeg od onog kroz šta prolaze modeli danas…da vas mere i vagaju kao da ste neka vrsta junice”.