Začetke ovog fenomena možemo naći već u filmovima koje je snimao najpoznatiji predstavnik pop arta, Andy Warhol, 60-ih godina prošlog veka. Američki slikar je smatrao da svi zaslužuju svojih 15 minuta slave i da su ljudi, kao takvi, samom svojom pojavom interesantni i da je vredno snimkom ovekovečiti i čoveka koji 7 sati ne radi ništa drugo osim što spava.
Kombinacijom Warholovih ideja i Orwellovog kultnog romana 1984 nastaje Veliki brat kao jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog TV žanra. Sve veća popularnost rijalitija u 21. veku dovodi do toga da u udobnosti svog doma, obično u večernjim satima, možemo da gledamo ljude koji se snalaze na pustom ostrvu, tinejdžerke koje se nose sa trudnoćama, pa sve do toga šta su sve beskućnici spremni da urade u zamenu za šaku dolara.
Trend rijalitija je stidljivo zakucao na vrata i naše televizije, a samo nekoliko godina kasnije su postali najgledaniji TV formati. Od poznatih ličnosti na seoskim imanjima, preko prezentovanja vlastitog života u izobilju do luksuzne vile u kojoj su smeštene polupoznate YouTube zvezde, elitne prostitutke i makroi.
Iako većina građana u anketama redovno izjavljuje kako ne gleda rijalitije, statistike pokazuju nešto sasvim drugo. Milioni TV prijemnika su prebačeni na kanale na kojima se emituju baš takvi programi. I, začudo, što je dati program na nižem kulturološkom i etičkom nivou, to je gledanost veća.
Postavlja se pitanje zbog čega, onda, volimo da gledamo tzv. realnu televiziju.
Sociolozi su, nakon ispitivanja javnog mnjenja, izdvojili tri grupe ljudi koji iz različitih pobuda gledaju ovakve sadržaje.
U prvu grupu spadaju oni koji rijaliti programe opisuju kao degutantne, ali ih krišom gledaju. Profil onih koji spadaju u ovu grupu su, obično, visokoobrazovane osobe koje posećuju pozorišta, slušaju kvalitetnu muziku i uživaju u umetnosti (knjigama, filmovima, umetničkim dela, itd.). Ipak, i pored sofisticiranog ukusa i u njima postoji neki poriv zbog kog gledaju rijaliti programe, mada, obično, u društvu ne pričaju o tome. Mnogi od njih smatraju kako im je ta vrsta programa potrebna kako bi odmorili mozak od teških i kompleksnih sadržaja, obično na kraju napornog dana. Tada vole da se opuste uz nešto što ih neće preterano opteretiti.
“To vam je kao kada vidite saobraćajnu nesreću na putu. Iz nekog neobjašnjivog razloga usporite svoj automobile kako biste duže gledali taj prizor”, opisao je slikovito ovaj fenomen jedan od ispitanika.
Drugu grupu, pak, čine oni koji se ne srame da javno priznaju da gledaju rijalitije, ali i oni se otvoreno ograđuju od takvog sadržaja kao nečega što je blisko njihovom intelektu i ukusu. Oni, u principu, gledaju taj vid TV zabave kako bi se podsmehnuli onome u čemu većina uživa. Zbijanje šala sa onim što predstavlja mejnstrim scenu ovoj grupi gledalaca daje osećaj da su iznad prosečnog građanina koji sa mnogo emocija pristupa onome što gleda.
“Kad gledam takvo nešto osećam se dobro u vezi svoje ličnosti. Kroz glavu mi prolazi da mi je drago što nisam kao te osobe koje snimaju”, glasi jedna od tipičnih izjava osoba koje su sociolozi svrstali u drugu grupu gledalaca rijalitija.
U poslednju grupu spadaju, tzv. kemp gledaoci, koji su, takođe, svesni da je ovakva vrsta TV programa možda nedolična, ali, ipak, uživaju u gledanju. Oni ne traže izgovore i opravdanja za to što u tačno određeno vreme uključe TV prijemnik. Ono što ih razlikuje od prethodne dve grupe je to što se poistovećuju sa učesnicima rijalitija i gaje određene simpatije prema njima, dok ih pripadnici druge dve grupe gledalaca gledaju sa emocionalne distance.
Bilo kako bilo, rijaliti programi su postali naša stvarnost i odražavaju se na naše živote bez obzira da li ih gledamo svakodnevno ili samo bacimo oko s vremena na vreme. Ovaj uticaj je možda i najočevidniji na društvenim mrežama na kojima je svaki profil mali, lični rijaliti u kom pred manjim ili većim brojem ljudi pristajemo da podelimo svoju intimu.
Isuviše lični izlivi emocija i privatne fotografije koje bismo, verovatno, podelili samo sa najbližima sada su dostupni čak i onima koje smo videli jedva par puta u životu. Izgleda da smo postali željni tih 15 minuta slave i više nego što to želimo sebi da priznamo, u istoj onoj meri u kojoj, navodno, ne gledamo rijalitije.
A Veliki Brat nas posmatra…