Bez obzira na naše godine i iskustva, svako od nas može ispričati barem jednu priču o izgubljenoj ljubavi. “Zašto veze ne uspevaju?”, pitali su se mnogi, pa i mi sami. Odgovor na ovo pitanje leži u nama samima.
Bili mi svesni toga ili ne, većina nas se boji da se zaljubi i zavoli nekoga. Naše strepnje i strahovi se mogu pojaviti u različitim fazama romantične veze, a mi negujemo sisteme odbrane za koje verujemo da će nas zaštiti od toga da budemo povređeni. Ovi “odbrambeni sistemi” mogu stvoriti iluzije sigurnosti, ali nas ustvari udaljavaju od bliskosti za kojom čeznemo. Dakle, šta motiviše naš strah od intimnosti i ljubavi prema drugoj osobi?
Ljubav nas čini ranjivim
Nova ljubav je “nepoznata teritorija”, a većina nas ima strah od nepoznatog. Ako dozvolimo sebi da se zaljubimo, prihvatamo određeni rizik – poklanjamo svoje poverenje drugoj osobi, dozvoljavajući joj da utiče na nas i naše svakodnevno raspoloženje, što nas čini vrlo ranjivim.
Naši osnovni “sistemi odbrane” su ugroženi. Oslobađamo se ustaljenih navika koje su nam omogućavale da budemo usmereni na sebe i sami sebi dovoljni.
Nova ljubav “aktivira” stare patnje
Kada ulazimo u novu vezu, uglavnom nismo svesni u kolikoj meri naša prošlost i iskustva utiču na naše ponašanje. Načini na koji smo bili povređeni u prethodnim vezama, od vremena kada smo bili deca, imaju snažan uticaj na načine na koje doživljavamo bliske ljude kao i na načine na koje se ponašamo u vezama. Loša iskustva nas mogu “naterati” da budemo oprezni u pokazivanju emocija. Možemo izbegavati intimnost, zato što budi staro osećanje povređenosti, doživljaj gubitka, ljutnje i odbačenosti.
Ljubav preispituje naš prošli identitet
[tweetherder]Mnogi od nas vode borbu sa osećajem neprihvaćenosti i nedostatka ljubavi[/tweetherder]. Imamo problem da prihvatimo i zaista osetimo da je nekome stalo do nas. Svi imamo taj opminjući glas u svojoj glavi, koji se ponaša kao strogi trener koji nam govori da smo bezvredni i da ne zaslužujemo sreću. On je satkan od naših patnji iz detinjstva i kritika kojima smo tada bili izloženi, kao i od mišljenja koje su naši roditelji imali o sebi samima.Ovi stavovi se vremenom u nama ukorene. Kada odrastemo, nesvesno prihvatamo njihov destruktivni stav kao naš lični. Ove negativne misli i “unutrašnji glasovi” su štetni i neprijatni, ali su i na neki morbidan način utešni, jer su nam poznati. Kada nas druga osoba doživljava drugačije od onoga što nam unutrašnji glasovi govore, kada nas druga osoba voli i poštuje, osećamo nelagodnost i “branimo se”, kao da nas takav njihov stav ugrožava.
Sa srećom često dolazi i patnja
Kada doživimo veliku sreću i radost u emocionalnom životu, možemo očekivati da pre ili kasnije osetimo i veliku tugu. Mnogi ljudi zaziru od odnosa koji nas mogu učiniti srećnim, zato što mogu osetiti i snažnu patnju. Kad je reč o ljubavi, možemo oklevati da se damo celi, usled straha da ćemo možda tugovati.
Ljubav je nekad neuzvraćena
Mnogi ljudi oklevaju da se upuste u ljubavne odnose zato što se “mnogo dopadaju” drugoj osobi. Boje se da se njihova osećanja neće razviti i da će druga osoba biti povređena i osećati se odbačenom. Istina je da ljubav često nije jednaka, i da varira u različitim periodima. Naša osećanja prema drugima se neprestano menjaju. U kratkom vremenskom periodu, možemo osećati ljutnju, frustraciju ili čak i mržnju prema osobi koju volimo. Briga oko onoga što ćemo osećati u budućnosti nas sprečava da pretpostavimo u kom smeru će se naša osećanja razvijati. Briga i krivica nas mogu sprečiti da upoznamo nekoga ko pokazuje iskreno interesovanje za nas.
Odnosi mogu narušiti odnos sa porodicom
Sposobnost održavanja stabilnog ljubavnog odnosa može biti konačni “simptom” odrastanja. Može predstavljati početak nezavisnog života, nas kao pojedinaca, kao i “opraštanje” od naših porodica. Ovo odvajanje nije samo fizičko. Ono ne podrazumeva bukvalno odustajanje od naših porodica, već pre opraštanje na emocionalnom nivou jer prestajemo da se osećamo kao deca. Odvajamo se od mnogih destruktivnih obrazaca koji su u najranijim fazama života uticali na formiranje naših identiteta.
Ljubav izaziva egzistencijalne strahove
Kada se iskreno zaljubimo, ne suočavamo se samo sa strahom od gubitka partnera, već postajemo svesni i sopstvene smrtnosti. Tada naš život ima veću vrednost i smisao, tako da i sama pomisao na potencijalni gubitak može da nas parališe. U nastojanjima da prikrijemo ove strahove, fokusiramo se na površne stvari, svađamo se sa voljenom osobom oko sitnica ili u ekstremnim slučajevima, “dižemo ruke” od te veze. Sa lakoćom možemo nabrajati stotine razloga zbog kojih bi trebalo da raskinemo. Ipak, razlozi koje navodimo se često mogu prevazići, a ono što nas zapravo plaši je strah od gubitka.
Većina međuljudskih odnosa podrazumeva veliki broj izazova, pa tako i ljubavne veze. Da ismo izgradili odnos koji nas ispunjava i traje, važno je da spoznamo naš strah od intimnosti koji može biti maskiran i “opravdan” brojnim argumentima. Upoznavanjem sebe, dajemo sebi šansu da pronađemo i očuvamo ljubav.