Lutajući neosvetljenim ulicama Sankt Peterburga u potrazi za svojim sledećim projektom, fotografkinja Irina Popova je primetila mladu, istetoviranu ženu koja gura svoju ćerkicu u kolicima dok se pijana tetura pločnikom. Posle razgovora sa Lilyom, njih dve su se upoznale i odmah sprijateljile, a Popova je neposredno zatim pozvana u urušeni, prenatrpan stančić u kom Lilya živi sa dugogodišnjim dečkom Pashom i dvogodišnjom ćerkicom Anfisom.
Tokom dve nedelje koje je provela sa njima, Irina je fotografisala haotični život ove neobične porodice čiji je dom često ispunjen alkoholom, drogama i konstantnim žurkama. Njene intimne fotografije otkrivaju zastrašujuće trenutke i srceparajuću istinu o porodičnoj ljubavi koja nema granica.
“Možda je čudno, ali moja namera je bila da porazgovaram o tome koje su mogućnosti za ljubav u društvu na margini i nadala sam se da ću ih više približiti drugima i stvoriti neki most između njih i ostatka sveta, kao i da ću podići svest o tome da odgajanje deteta nije nimalo lak posao”, kaže Popova.
Kada je objavljen,a njena knjiga Druga porodica je odmah izazvala bes kod ljudi i mnogi nisu mogli ni da pogledaju tako opasan prikaz zapostavljanja za koji su smatrali da ugrožava dete. “Prečesto se događa da cela priča nije u potpunosti dočarana fotografijama, a istina je da je život veoma kompleksan i isuviše je komplikacija u njemu da bi se nekome sudilo”, bio je odgovor fotografkinje, koja je bila svedok neizmerne ljubavi koju Pasha oseća za svoje dete, dok je nežno ljubio po prstima na nogama ili vodio u školicu. Da li ljubav i pažnja takođe ne treba da postoje u ovakvim uslovima?
“Mislila sam da je važno da ljude nateram da se dublje razmisle o stepenu istine o kome ne razmišljaju tako često”, kaže Irina.
Kada su fotografije snimljene, Popova je bila 21-ogodišnja studentkinja fotografije, nespremna za osudu javnosti protiv nje zbog objavljivanja ovako kontroverznih snimaka. Ali za nju, ovo iskustvo je donelo mnogo važnije pitanje koje pogađa svakog fotografa koji snima dokumentarne editorijale barem u jednom stadijumu njegove karijere: ‘Mogu li da nastavim sa radom ili treba da stanem i pokušam da pomognem u rešavanju problema čiji sam neposredni svedok?’