Surovi Pešter. Najveća visoravan na Balkanu. U dalekoj geološkoj prošlosti veliko jezero, danas prostrano polje beskrajnih pašnjaka okruženo planinama, čuveno po čistoj, netaknutoj prirodi, ali i dobroti ljudi koji sa surovom prirodom Peštera dele dobro i zlo.
Kasna je jesen. Jutro je mestimično oblačno i pomalo vetrovito, ali takva su jutra na visoravni, ipak je ovo 1200 metara visine. Dan će sigurno biti lep pa ću to iskoristiti za obilazak gornjeg Peštera, najbogatijeg katunima i stadima ovaca, a u ovom delu visoravni nalazi se i specijalni prirodni rezervat Gutavica, poslednji fragment nepregledne šume koja je nekada prekrivala Pešter.
Putevi kroz samu visoravan su zemljani, ali dobro uređeni i prohodni, što mi omogućava da lakše obiđem celu oblast.
Na samom ulasku na Pešter na jednom polju, nailazim na manje stado ovaca i pastirskog psa, vernog čuvara i zaštitnika. Menja svog gazdu pastira, koji trenutno nije tu. Pažljivo posmatra svaku ovcu i čuva stado, što mu je i posao. Povremeno odmori, ali je na oprezu i uvek u istom vremenskom periodu, tačan kao sat, proverava stanje stada.
Ovčarska proizvodnja ovde je tradicionalna. Ovce se gaje na način kako su se gajile pre 50 i više godina, u manjim ili većim stadima a celokupna proizvodnja prilagođena je klimatskim uslovima koji vladaju na Pešteru, gde su zime veoma hladne i duge, a leta kratka i topla, poslednjih godina i veoma suva.
Nastavljam dalje kroz peštersko polje. Jesen je učinila svoje. Obojila je prirodu divnim nijansama svih mogućih boja. Uživajući u koloritu netaknute prirode, visoko u brdu primetim žene kako štapom udaraju po grmlju. Beru kleku. To moram da vidim. Kleka je lekovita zimzelena biljka. Raste kao grm sa jako bodljikavim iglicama, plodom aromatičnog mirisa i gorkoslatkog ukusa. Može da naraste i do 7 metara i jako je otporna, što dokazuje i njeno prisustvo u surovim uslovima Peštera.
Dosta se kleka koristi u proizvodnji lekova, mada, pričaju mi pešterci, najviše kupuju za proizvodnju rakije, nadaleko poznate, klekovače.
Za stanovnike Peštera branje kleke predstavlja jedan od glavnih izvora zarade. Za nekoliko meseci, koliko se bere kleka, dobro organizovane porodice mogu da zarade gotovo za celu godinu, ali nije lako, mukotrpan je to i težak posao, ali za stanovnike Peštera to je jedini način da opstanu u ovim surovim uslovima.
Pored stada ovaca na Pešteru se često mogu videti i konji. Za stanovnike Pešterskih sela konj je najvrednija imovina jer kad dođe zima samo on može da prođe kroz smetove i dubok sneg.
Put me dalje vodi iznad sela Ugao do prirodnog rezervata Gutavica, koja predstavlja poslednji fragment nepregledne šume koja je nekada prekrivala Pešter. Rezervat ima više od 11 hektara prirodne šume, četiri vrste paprati, a od golosemenica zastupljene su jele, smrče i kleke. Iz rezervata se pruža predivan pogled na Pešter.
Pre pedesetak godina ljudi su u ovim surovim krajevima kopali bunare. Bunari su se punili kišnicom i to je bila voda kojom su ljudi pojili stoku. Danas je druga priča. Svako domaćinstvo ima vodu, a ovi bunari su ostali kao deo pešterske prošlosti.
Svako godišnje doba ima svoje čari, pa tako i jesen na visoravni. Polako, ali sigurno, nestaju živopisne boje jeseni. Kalendarski, sve je spremno za početak zime, ali današnji dan to baš i ne dokazuje. Kao da je oblačno, ali iznad tamnih oblaka nazire se sunce.
Put kroz šumu je dobar, pomalo blatnjav od sinoćne kiše, ali prohodan. Krenuo sam do Lazića krša odakle se pruža jedan od najlepših pogleda na ovom području. Na izlasku iz šume, dolazim do stare seoske škole. Oronula i zatvorena. Poslednji đaci, u njoj bili su pre gotovo 30 godina. U školi je samo jedna učionica. Zidovi su popucali, pod je truo, prozori razbijeni, drveni plafon prokišnjava, a na đačkim klupama odavno se uhvatila rđa. A tu je i uništena karta stare Jugoslavije, kao dokaz da se odavno ovde nije čulo đačko zvono.
Na proplancima, pošto nema snega, još uvek se mogu videti goveda kako slobodno pasu, a nestvarne boje jeseni, na sve su strane. Svakim pređenim metrom smenjuju se prostrana polja visoke suve trave, ogolele šume, proplanci i razni, neobični oblici reljefa.
Penjem se na 1000 metara nadmorske visine. Magla u donjim delovima visoravni je gusta, ali vrlo brzo nakon što sam se popeo u više delove, magle nije bilo. Sunce je prekrilo visoravan dok je čitavo područje donjeg Peštera bilo pod maglom, toliko gustom da imate osećaj kao da ste iznad oblaka.
Na par kilometara sam od Tubićke pećine. Pošto je u ovo doba godine nemoguće ući u najpoznatiju, Ledenu pećinu odlučio sam da istražim ovu, ništa manje značajnu i nakitom bogatu pećinu. Inače, sama visoravan ime je dobila, po “pešteru”, starom, arhaičnom nazivu za pećinu, što govori koliko je ovaj kraj zaista bogat pećinama.
Pećina je bogata brojnim terasama, a do sada je istraženo oko 2000 metara kanala. Temperatura u pećini tokom godine je ista i iznosi 8 stepeni, s tim što se leti, prilikom velikih vrućina, usled prodora toplijeg vazduha, poveća za 1 stepen.
Kako sam dublje ulazio u pećinu slepe miševe sam sve češće viđao kako vise na tavanici i zidovima. U dubokom su snu i ne mare za moje prisustvo. Ulazim dublje u pećinu i dolazim do uskog prolaza ispunjenog vodom. Znak, da je u blizini jezero i izlazak iz pećine. Dalje neću moći da prođem zbog dubine vode, pa se vraćam nazad. Neopisiv je osećaj prolaziti kroz zemljine dubine stare preko 20 miliona godina. Vreme je ovde odavno stalo, a tišinu povremeno narašavaju kapljice vode sa tavanice, piskavi zvuci slepih miševa i moji koraci dok se polako približavam izlazu.
Izlazim iz pećine i spuštam se do velikog visećeg pešačkog mosta, sa kojeg ću imati dobar pogled na kanjon i jezero Uvac. Razlog mog dolaska je najveća kolonija beloglavog supa na Balkanu. Krećem u potragu. Na tom putu, priroda mi, raznim bojama, demonstrira svu svoju lepotu.
Da bih stigao do hranilišta i kolonije beloglavih supova moraću da odem dvadesetak kilometara dalje, na drugi kraj rezervata. Odmah po dolasku na hranilište, beloglavi supovi jasno daju do znanja da je ovo njihova teritorija. Vladaju nebom. Na hranilište se spuštaju, samo kada su sigurni da im ne preti nikakva opasnost i da nisu ugroženi. Za to koriste gavrane, koji, prvi sleću na hranilište, jer supovi su tromi i treba im više vremena da polete, pa su iz tog razloga veoma oprezne ptice. A na hranilištu ima nečega, jer približava se ogromno jato supova. Veličanstven prizor, koji se retko viđa.
Napuštam kanjon Uvca i odlazim na jednu farmu u gornjem delu Pešterske visoravni. Farma se nalazi u blizini planine Giljeva u mestu Caričina, koje je dobilo naziv po Carici Milici. Naime, priča se da je carica Milica posle kosovskog boja, došla u ovo mesto i pomagala ranjenicima. Farmu čuvaju neustrašivi turski kangali, po mnogima jedni od najjačih pasa na svetu. Kada ne čuvaju stoku na pašnjacima, ovde su na farmi. Svaki ima svoju teritoriju, vidno obeleženu kružnicu u koju se, kako mi kažu na farmi, niko ne usuđuje da uđe, pa im i hranu daju sa određene i sigurne udaljenosti. Iako su generalno, kangali druželjubivi i mirni psi, ovde vladaju druga pravila. Odrastali su u surovim uslovima Peštera pa im maženje baš i nije poznata aktivnost. Rezervisani su i nepoverljivi. Ceo život proveli su među stokom na pašnjacima i ovom krugu oko kućice. Pokušavam da procenim kojem mogu da priđem. Većina ih nije navikla na čoveka pa burno reaguju kada im priđem. Ali nisu svi takvi…
Sedeo je mirno u svom krugu i posmatrao svaki moj pokret. Nije pokazivao nikakve znake agresije. Kao da mi je govorio da želi malo druženja. Prihvatio sam izazov. Ljudi sa farme su me odvraćali, govoreći da nije bezbedno, ali jednostavno sam osetio nešto u pogledu te životinje, koja je želela barem na trenutak, da oseti toplinu ljudske ruke. Polako, ali sigurno približio sam se krugu. Prišao mi je bojažljivo i poput najveće maze, legao, tražeći češkanje i maženje. Izgledalo je kao da smo stari prijatelji koji se godinama nisu videli.
Veče polako pada pa je vreme da se životinje sa pašnjaka vrate na farmu. Koze i ovce stižu prve. Konji su već tu. A stižu i krave. Svi su tu, a na Pešteru, završen je, još jedan dan.
