Uros-Timic-2-Copy-Copy

Mlada i talentovani pisac Uroš Timić predstavio se čitalačkoj publici pre dve godine sa romanima “Osmi život” i “Četrdeset dana”, čime si dokazao da je i u Srbiji moguće baviti se književnošću na profesionalnom nivou u ranim dvadesetim godinama.

S: Koliko su ti  “mlade godine”, u šta mnogi učitavaju i nedostatak literarnog i životnog iskustva, bile teret da te nešto stariji čitaoci shvate ozbiljno, a koliko prednost da privučeš književnosti mlađu publiku, koja sve manje čita u doba interneta?

Ključna reč je “profesionalno”. Kada vidim ko sebe sve naziva profesionalcem, rado ću sebe svrstati u grupu amatera. Što se godina tiče, da, istina je da mi je naklonjenija mlađa publika i da ne lažem, drago mi je zbog toga jer volim mlad svet. S druge strane, vidim da su i stariji prihvatili oba romana sasvim lepo, pa mi je to dodatna motivacija. Mislim da su se u dvadeset i prvom veku, donekle, izbrisale te granice ko koliko ima godina i da li neko ko ima dvadeset i nešto može da napiše nešto dobro.

S: Do pre dve godine je najveći deo onoga što si pisao bio dostupan za čitanje verovatno samo uskom krugu tvojih prijatelja, koji su, sasvim prirodno, budući da čitaju nešto “tvoje”, tom štivu pristupali sasvim drugačije nego prosečan čitalac danas kome tvoje ime na koricama ne znači mnogo. Da li osećaš da se polako tvoj način pisanja menja sada kada imaš svest da će, po izlasku iz štampe, tvoje delo moći da čita ko god poželi, a ne samo oni kojima ti lično to dopustiš?

Pa to je nešto sasvim prirodno. Kada napišem nešto za šta kasnije pomislim da svakodnevni čitalac možda ne bi tako lako svario, pomalo to umem da svedem na optimalni nivo. Ali ne radim to previše jer nije suština u tome. Smatram da treba da se predstavimo publici u svom punom svetlu, a sada, ko prihvati, prihvatio je, a ko ne, Bože moj, knjiga makar ima na pretek, pa će naći nešto prihvatljivije.

uroš-timić
(foto: PR)

S: Oba romana, “Osmi život” i “Četrdeset dana”, u sebi kombinuju različite žanrove, pa se tako prepliću triler, misterija, horor i drama, a na sve to su osetni snažni uplivi religije, psihologije i filozofije, što mnogima, na prvu loptu, može delovati nespojivo. Odakle ideja da se toliko različitih stvari spoji u jednu?

“Osmi život” je roman koji je nastao zahvaljujuću fenomenu koji sam i sam iskusio – paralizi sna. Iskusio i postao ekspert, pošto do sada nisam upoznao osobu koja je paralizu sna doživljavala desetak puta godišnje. Shodno tome, počeo sam pomalo da istražujem o paralizi sna i dolazio do raznoraznih objašnjena. Kako psiholoških, tako religijskih. Prvo mi je nejasno, a drugo bizarno. Zato sam napisao svoje delo, koje sadrži fikciju, a opet je realnije od nekih tumačenja koja pojedinci smatraju istinitim. Drugi roman je roman o smrti. Nešto što je sasvim povezano sa snovima i sa svetom u kojem NE živimo. Ali pored svega navedenog, mislim da je najveći kontrast koji sam ja napravio taj da od mračnih motiva napravim romane sa lepim krajem i dobrom porukom.

S: Poslednji roman “Četrdeset dana” nosi u sebi mnogo taloga narodnih običaja i verovanja. Koliko ti sam kritički gledaš na našu tradiciju, a koliko je ona deo tvog života, kao čoveka koji živi u 21. veku?

S jedne strane, ni u jedan naš običaj niti verovanja, ja lično, ne verujem. Nisam sujeveran i ne pridržavam se principa. S druge strane, svaki običaj koji ima cilj da širi mir i ljubav i da neguje porodične vrednosti, meni je dobrodošao. Recimo, u romanu se spominju karakondžule kao neko naše verovanje, mislim da će se svi složiti oko toga da je to apsurd (osim ako neko nije imao iskustva sa njima). Pa opet, ima mnoštvo tih verovanja koje su postale svrha sami sebi i lepi su eto, zato što su interesantni, a ne zato što imaju neki dublji smisao. To podržavam samo zato što se tako neguje neka tradicija. Koliko god apsurdna bila, okej je dok je pozitivna.

S: U spomenutom romanu su kao dva osnovna motiva naznačeni “smrt” i “ljubav”, čime se ovo drugo izjednačava sa životom. Čak je i u tvojoj poeziji izrazito dominantan motiv smrti, što je čini prilično mračnom. Na koji način se, u svojoj svakodnevnici, nosiš sa ovako velikim pitanjima sa kojima se boriš na papiru?

Moja najveća želja je da steknem sposobnost da isključim mozak kad se pregreje. Jer se, iskreno, plašim da će pregoreti u nekom trenutku. Kada sam shvatio da od pitanja koja postavljam samome sebi može lako da se skrene sa puta, prestao sam da se pitam i posvetio se nekim, takozvanim, površnim stvarima. I od tad mi je lakše da se nosim sa svime o čemu svakodnevno razmišljam. Čak sam i u romanu napisao da me ne plaši smrt, plaši me život. Tačnije, činjenica da neću uspeti da ga proživim. Smrt je neminovna stvar i smešno je plašiti se nečega na šta smo osuđenji već po samom rođenju.

uroš-timić
(foto: PR)

S: Osim štampanih dela, blisko ti je i pisanje za portale, bilo da se radi o kratkim pričama ili kolumnama. Koje su prednosti i nedostaci misli koje ne ostaju zabeležene na papiru nego postoje samo u digitalnom prostoru?

Bibliotekarstvo kao nauka napreduje iz dana u dan, ma koliko ljudima, zbog neinformisanosti, deluje drugačije. Zapravo, to što je na internetu, ostaje sačuvano kao informacija. Svi tvitovi, statusi, fotografije… ma sve. O portalima i onlajn magazinima da ne govorim. Maltene se već izjednačio elektronski oblik sa štampanim. Izuzev monografskih publikacija, gde je, čisto zbog navike, lepše, ipak, listati knjigu, od skrolovanja po tabletu. Tako da je meni, kao nekome ko se nalazi na samoj sredini tradicionalnog i savremenog, potpuno svejedno u kom obliku će se naći moja kolumna, priča ili bilo šta drugo. Drago mi je što imam dva romana iza sebe, u štampanom obliku, ali za sve ostalo, danas je isplativiji onlajn oblik.

S:  Iz tvog dosadašnjeg opusa deluje kao da nemaš problema sa inspiracijom. Šta je ono što te trenutno najviše inspiriše, odnosno, koja tema, u ovom momentu, u tebi budi potrebu da je staviš na papir?

Hajde da budem sasvim iskren. Tržište je prenatrpano ljubavnim romanima. I to čak ne ni kvalitetnim romanima, koliko oblicima koji su se ranije, u siromašnoj formi, prodavali uz ukrštenicu, a sada se serviraju kao vrhunac književnosti. To postaje smešno. Mene su i u detinjstvu najviše privlačili avanturistički romani sa dobrom radnjom i uvek ću težiti da se bavim time, a da svoje knjige lišim opštih mesta i terminima koji su toliko ustaljeni, da nam iskaču iz frižidera. Inspiraciju crpim iz snova, iz mašte, iz Univerzuma, dok gledam u Mesec, dok gledam u starca i staricu i vidim prolaznost života, iz šume… Ma sve što ne spada u kliše, to će doveka biti moja inspiracija. Pa ako jednog dana to postane kliše, tog dana ću ja pisati romane koji će imati naziv “Prelepi ljubavnici na Bahamima piju šarene koktele”.

S: I, za kraj, jedno pitanje u skladu sa motivima koji se provlače kroz tvoja dela. Jasno je da si neko ko živi od reči, a kada bi ti ih neko oduzeo, šta bi ti ostalo?

Dobijao sam ponude da se bavim modelingom. Šalu na stranu, pretpostavljam da bih bez reči mogao sam da ušetam u crno-belu kutiju i prilagodim se okolnostima. I onda bi se desilo ono čega se najviše bojim. Život bi prošao, a ja ga ne bih živeo.

****************

Prve tri čitateljke koje pošalju mail sa svojim podacima (ime, prezime i adresa) na mail@savrsena.com osvojiće primerak knjige Uroša Timića!

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.