Kažete da vam je raspored prepun i da nemate vremena? Nauka tvrdi da verovatno ne govorite istinu.
To što tvrdimo da smo uvek u pokretu i da smo uvek zauzeti je zapravo iluzija.
Rečenice “zauzet sam”, “u žurbi sam” i slične su postale standard u komunikaciji između ljudi na radnom mestu u našoj kulturi. Kao što razgovor sa nekim započinjemo sa “kako si”, tako je “zauzet sam”, rečenica za otvaranje razgovora u poslovnom svetu.
Činjenica da živimo brzo ukazuje na to da nikada nemamo vremena, da smo zatrpani gomilom posla i da stalno pijemo kafu s nogu, trčeći po hodnicima sa papirima i telefonima u rukama. Međutim, realnost i nije baš takva. Ispostavilo se da imamo više slobodnog vremena nego što to predstavljamo drugima.
Šta se zapravo dešava? Iako ste došli kući, raskomotili se i naizgled uživate u toplini doma, vi se zapravo niste psihički isključili, tj. i dalje podsvesno razmišljate o poslu i nemate osećaj da se odmarate i da ste napravili predah. Stalno ste pod pritiskom jer vam je uključen smartfon, zar ne?
Radoholizam kao oličenje časti
Evo dela objašnjenja. Još jedan od razloga je razlika između toga koliko ste stvarno radili, a koliko ste rekli da ste uradili kao pravi primer radoholičara. Biti zauzet i pod pritiskom kod nas je oličenje časti i deo radne etike (ako govorimo o modernim zanimanjima i odgovornostima u velikim kompanijama).
Prema novim istraživanjima objavljenim u “Journal of Management” skromno hvaljenje kako ste prezauzeti poslom je prilično loša ideja. Melisa Klark, autor istraživanja na Univeritetu u Džordžiji govori o podacima o uzrocima i posledicama radoholizma i koliko prevelika opsednutost poslom može biti štetna.
Istina prema nauci
Radoholizam, prema naučnim istraživanjima nema nikakve veze sa vašim profesionalnim osobinama i sa tim koliko ste stručni (dakle, ti sati i sati koji su ispunjeni navodnim poslom zapravo ne pomažu da radite bolje). Međutim, takve okolnosti izazivaju osećaj krivice, prinude, razočarenje, obnovljenu prisilu koja je karakteristična u tradicionalnim bolestima zavisnosti.
“Moja prethodna istraživanja su pokazala da radoholičari doživljaju negativne emocije kako na poslu, tako i kod kuće. Slično drugim tipovima zavisnosti, osećaju prolazno visok ili nalet emocija kada su na poslu, ali ubrzo postaju zbunjeni osećajem krivice ili anksioznosti”, tvrdi Klark u svom istraživačkom izdanju.
“Radoholici su okrenuti poslu ne zato što vole da rade, već zato što osećaju unutrašnji pritisak na rad. Ova unutrašnja prisiljavanja su slična kod ljudi koji pate od nekog oblika bolesti zavisnosti”, zaključuje ona.
Ne samo što je vaša zavisnost od rada slična zavisnosti od narkotika, nego verovatno i kada sebi to priznate postajete uznemireni, jer ne želite tako da živite ceo život.
“Naši rezultati pokazuju da nevezano za obavljanje posla, radoholizam utiče i na druge aspekte, ne samo na stres od posla, već i na sukobe, smanjeno fizičko zdravlje i sagorevanje na poslu”, dodaje Klark.
Naravno, dok je radoholizam loš, strast prema poslu može biti odlična. Klark i njen tim priznaju da postoji razlika i da se stres proizvodi od motivacije radoholičara koji sebi dozvoljava sate i sate osećaja rada zbog perfekcionizma i prinude, dok strastveni radnici rade to uz radost.
Ako niste sigurni u koju kategoriju spadate, postoje formalne i neformalne procene koje mogu pomoći. Ako rezultati pokažu da ste radoholičar, nemojte to odbaciti ili opravdati tako što ćete reći da ste posvećeni. Radoholizam nije nešto čime se treba hvaliti.