Za ove specijalitete zaista treba hrabrosti, ili koja čašica žestog alkohola pre jela.
Hrana je nešto bez čega ne možete zbog kalorija i nutritijenata koji hrane organizam. Još jedno uopšteno pravilo je da bi obroci trebalo da budu relativno bezopasni.
Ovo je nekoliko “delikatesa” širom sveta kojima treba pristupiti sa velikim oprezom:
“Sannakji”
Poput jela posluženog na balu Klingonaca, Sannakji je koreansko jelo kom verovatno treba pristupiti s finom dozom hrabrosti stečenom alkoholom, ali i s ograničenim očekivanjima. Uostalom, ovo jelo se pre gleda kao test, nego kao ukusna poslastica. A i kako bi moglo biti drugačije kada se govori o žvakanju treperavih krakova nekuvane, žive bebe hobotnice – a žvakati je morate zaista temeljno. Ako to ne učinite i neki deo hobotnice ostane živ, odnosno pomera se, tkivo se može pipcima prilepiti za neki deo probavnog sistema poput grla i izazvati gušenje. zabeleženo je desetak smrtnih slučajeva prilikom “uživanja” u ovom jelu.
“Fugu”
Jedna od najpoznatijih opasnih hrana, ovaj obrok je gotovo ubio i Homera Simpsona. Fugu je ime ribe i jela pripremljenog od nje, a ona je vrsta otrovne ribe napuhače. Njeni delovi, poput očiju i organa, sadrže otrov tetrodotoksin koji izaziva paralizu mišića i gušenje nakon konzumacije. U Japanu su potrebne godine treninga pre nego što kuvar zakonski stekne pravo na pripremu tog jela. Fokus tog treninga nije uklanjanje otrovnih delova, već računanje koliko toksina se sme ostaviti budući da takav obrok izaziva blagu opijenost i osećaj peckanja. U Japanu tokom godine oko šest ljudi umre usled trovanja fuguom.
“Casu Marzu”
Na početku je reč o siru od ovčjeg mleka, a on se ostavlja da fermentiše na otvorenom, što zapravo nije pametno činiti. Dok je sir izložen vazduhu, izložen je i mušicama koje u njega polažu svoja jaja. Uskoro čitav sir preplave crvi. Potom se sir konzumira, ali isključivo dok su crvi živi, jer ako su oni mrtvi – tada i sir postaje opasan za zdravlje. Postoje neke metode koje mogu naterati crve da pobegnu pre nego što sir počne da se jede, ali to i dalje ne briše sećanje kako su u smrdljivom siru bili. Prava je misterija kako je ovo jelo postalo delikates jer se po većini standarda ni ne kvalifikuje u hranu, ali ga vrlo veliki broj ljudi jede svakodnevno na Sardiniji.