jagode

Foto: Sharon Mollerus/Flickr.com

Ljudi često kada menjaju ishranu idu iz krajnosti u krajnost. Sve počinje postepenim izbacivanjem stvari iz ishrane, a završava se grižom savesti jer smo pojeli lešnik. Hrana postaje deo našeg identiteta, a prava promena je u izboru misli, ne u izboru namirnica.

“Odlično! Sad mogu da jedem šta god mi padne na pamet i neću se ugojiti, dok god redovno treniram”, mislila sam zaludno kada sam prvi put u životu počinjala da trčim i bavim se kros fitom. Onda sam shvatila tužnu istinu. Treba da trčim puna dva sata da bih potrošila jednu čokoladicu. Tako je počelo moje putovanje ka dobroj ishrani.

Zovem to “dobrom ishranom”, ne “dijetom” ili “zdravom ishranom”.

Dijeta znači da se lišavam uživanja, ukusa, radosti, ona je nešto kratkotrajno, neka faza koja će brzo proći kada se snaga volje potroši.
Zdrava ishrana može da bude svašta, pravaca je bezbroj, a pobornici zdrave ishrane često religiozno dele hranu na dobru, lošu i zlu. Verujem da nema hrane koja je sama po sebi zla, sva je hrana ok, pitanje je samo kakav nam vid nege donosi. Da li nam donosi laganu, zdravu enegiju ili nas usporava, uspavljuje? Da li nam daje snagu, bistrinu uma ili nam leži kao kamen u stomaku i na kraju nas čini nezadovoljnima samim sobom? Odgovor nije isti za svakog.

“Dobra ishrana” znači da radim najbolje što mogu za svoje telo i zdravlje i pogledu ishrane, u skladu sa mojim znanjem i mogućnostima.

Jednom sam gledala emisiju U zdravom telu kada je u njoj gostovala prelepa, fit mama petoro dece koja je rekla da izgleda sjajno jer je donela svesnu odluku da će tako izgledati. Ona ne vežba i ne pazi šta jede. Ipak, pre svakog obroka, pogleda u svoju hranu, nasmeje se i kaže: “Zahvalna sam na ovom obroku. Doneće divnu ishranu mom telu i duši. Moje telo zna tačno šta da zadrži, a šta da odbaci iz ovog obroka.”

Ok, zvuči njuejdž i pomalo ludo, ali me je nateralo da se zapitam – šta ja govorim sebi kad počinjem s obrokom? “Hm, lepa salata, al mnogo su masni ovaj preliv i sir.” “Jaooo koliko mi se jede ovaj kolač, al džaba sam onda danas trčala krug oko Ade”. Analiziram i pronalazim isključivo loše stvari u obroku i zamišljam kako će mi se zalepiti za dupe i kako će mi trebati sto godina da to skinem.

Shvatila sam da se takvim pristupom ishrani ja borim protiv debele sebe, a ne za vitku sebe. Fokusiram se na debljinu, na višak, na ono što ne volim, a ne na vitkost, gipkost, zdravlje, ono što volim. Stvar je u tome da ono što negujemo raste. Energija borbe protiv sebe, odbacivanja sebe, znači da mi u suštini ne volimo i ne prihvatamo sebe, da promeni pristupamo bez ljubavi. To je razlog što se vrtimo u krug, što često na domak cilja odustanemo i vratimo se na početak, što ni jedan sistem ne pali.

Mi vrlo dobro znamo šta ne treba da jedemo, da treba da vežbamo, da smanjimo ovo ili ono, sve mi to znamo, al nam ne ide da primenimo i budemo dosledni. Problem je u umu, u odnosu prema telu, u navikama.

Doživela sam više puta kako ljudi prelaze iz jedne u drugu krajnost. Sve počinje postepenim izbacivanjem namirnica, a završava se grižom savesti jer ste pojeli bilo šta osim svežeg voća ili povrća. U drugoj verziji zdrave ishrane, osećaš se loše jer si pogledao ugljeni-hidrat.

Ispada da je mali korak od običnog čoveka do sirovog vegana koji ne jede ništa što baca senku ili manijakalnog Paleo, LCHF ljubitelja koji svaki čas proverava da li je u ketozi. Hrana postaje deo tvog identiteta. Dodaješ “raw vegan” kao srednje ime na Fejsbuku. Slikaš 10 banana koje planiraš da doručkuješ i deliš recepte za jela sa kinoom, stavljaš steviju umesto šećera i otkrivaš čudne biljke koje niko drugi ne jede. Instagram fid ti se sastoji od selfija iz teretane, prošaranih slikama kreativno začinjene zelene salate.

Više ne želim da dajem hrani takav značaj. Verujem da nas davanje tolike moći bilo čemu u životu izbacuje iz ravnoteže. Hrana nije samo energija, da je tako, ne bismo imali čula ukusa i mirisa. Energija koju hrana nosi ne meri se samo kalorijama.

Ako promenama u ishrani želimo da iskorenimo debelu/log sebe, opsesivno mereći svaki zalogaj i tražeći šta je otrovno, masno, acidozno, genetski modifikovano u hrani, negovaćemo upravo to, osobu koja je debela i koja ne može da opušteno uživa u hrani. Meni je cilj da budem zdrava i zgodna, ali to mi ne znači ništa ako ne mogu da uživam u hrani.

Kada se dobro hranimo to znači da znamo šta jedemo i kako to utiče na naše telu, kao i da pazimo na ravnotežu u pogledu istinskih potreba naše duše i tela. Za mene to znači da jedem sve umereno, trudim se da jedem što više svežeg voća i povrća, eksperimentišem sa novim namirnicama i jelima, jedem što manje industrijski prerađene hrane i uživam u odličnim poslasticama ili maminim đakonijama s vremena na vreme.

Trudim se da budem pozitivna u vezi sa hranom, da uživam u njoj i budem zahvalna za nju. Mislim da je ključno da pristupam sebi samoj s ljubavlju. Kad su ovi elementi tu, promene dolaze prirodno.

Priznajem, ne izgledam kao super model. Imam da skinem par kila, nabacim malo mišića, al mislila bih potpuno isto o sebi i da se hranim najsavršenije na svetu (šta god to bilo) i treniram 8 puta nedeljno. Problem je u umu, ne u hrani.

Radije ću uživati u hrani i imati lepo, funkcionalno, održivo, nesavršeno telo, nego se opsedati ishranom i izgledom, na kraju krajeva nije mi to posao, ne živim od toga, niti za to.
Za mene ključ je u balansu, pronalaženju radosti u hrani, u svesnom vežbanju i jelu, u tome da volimo to što radimo svaki dan, ne samo rezultate koje očekujemo jednog dana.

Prvobitna verzija ovog članka objavljena je na Mediumu.
3 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.