(Foto: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic)
(Foto: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic)

Često se dešava da na fudbalskim utakmicama reprezentacije naši odlično počnu, a onda dožive slobodan pad sve do potpunog rezultatskog fijaska.

Naši ljubitelji sporta (pogotovo fudbalski) su vrlo nezgodni. Svi su stručnjaci. Imaju samo dve vrste reakcije: ili su njihovi ljubimci najbolji na svetu ili se traže ostavke i koriste osuđujuće i kritikujuće reči za igrače i trenere. Sredine nema.

Pre utakmice novine su bile pune izjava “Ovo je bitna utakmica”, “Spremni smo za pobedu”, “Treba da se koncentrišemo na Dance”, “Moramo da zaboravimo meč sa Albanijom”, “Nadamo se pobedi”, “Moramo da se prilagodimo da igramo bez publike”, “Treba da proradi inat”, “Znamo da moramo da pobedimo”, “Ovo je sudbinska utakmica” i slično.

Ono što ja često primetim je da utakmica krene dobro, damo gol i onda se nešto poremeti, naši jednostavno prestanu da igraju i puste protivnika da kompletno vodi utakmicu. Na kraju protivnik ubedljivo i zasluženo trijumfuje. Želja i volja kao da nestanu. Čast svetlim primerima, ali većina, gledano sa strane, izgleda kao da im se ne igra.

Ono što se može primetiti je da su se reči moram i treba da pojavile skoro u svakoj izjavi pre utakmice.

U izjavama za novine, sportisti daju socijalno poželjne poruke publici koja ih prati. Ponekad u tim izjavama, ako ste pažljivi, pročitate i ono što je iza njih, ono duboko i skriveno. Kada radim sa klijentima na izgovorene reči se obraća puno pažnje. U rečima je naš način razmišljanja.

Neki od vas će se možda pitati: Gde je veza između moram i treba da u izjavama pre utakmice i slabo odigrane utakmice? 

Moram i treba da je zapovedni način koji dolazi od nekog ili nečeg smeštenog izvan nas, spolja.

Sve dok želja samih igrača ne dolazi iznutra, naša fudbalska ili bilo koja druga reprezentacija će doživljavati slične slabe rezultate.

Možemo i hoćemo su mnogo bolje reči. One dolaze iznutra.

Pitam se da li je neko zaista pitao igrače koji je razlog što uopšte igraju za reprezentaciju i šta je njihov timski cilj? Koji su njihovi lični razlozi da budu tu, da nose grb i dres njihove zemlje?

Kada kažem pitao – mislim, zaista, na najiskrenije pitanje upućeno sebi.

Sve dok iskreni, lični i timski cilj ne budu u balansu i usmereni ka nekoj većoj viziji, teško da može da se napravi neki veliki rezultat.

Možemo-Hoćemo uvek pobeđuje protiv Moram-Treba Da, čak i kada Moram-Treba Da povede sa 1-0.

Šta je ono što vi morate i treba da u vašem životu ili poslu?

Kažite iste izjave sa “Ja mogu” i “Ja hoću” i primetićete da je potpuno drugačije. Lično je. Bolje. Samo je pitanje da li je to zaista iskreno i Vaše.

Ima jedna priča koja mi se baš dopala i ide ovako:

Dva radnika na gradilištu sede na klupici na pauzi za ručak. Dok su otvarali ono što su poneli od kuće jedan reče: “O ne, ne mogu da verujem, opet sendvič sa šunkom!?! Ovo je treći put ove nedelje, već mi je muka od njega.” Drugi ga upita: “Ako toliko ne voliš sendvič sa šunkom, što ne kažeš ženi da ti spakuje nešto drugo?” “Ali ja nemam ženu, sam sebi pravim sendviče”, reče prvi radnik.

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.