Kada mi je Ivanka (glavna urednica u PMG) poslala poruku sa idejom da pišem za Savrsena.com, bez razmišljanja sam prihvatila poziv, radujući se. Ne samo zato što znam koliko kvalitetnih i uspešnih osoba stoji iza ovog sajta, te stoga verujem u isti, već i zato što su mi se predlozi tema dopali, i što volim da podelim i neka svoja razmišljanja.
Za prvi tekst odabrala sam onu temu koja me najviše žulja. A zašto me žulja?
Poslednjih nekoliko godina, sa eksplozijom tekstova na temu ravnoteže poslovnog i privatnog života, balansa i ostalih floskula, u moru suvislih tesktova o tome kako treba uskladiti sve obaveze i zadovoljstva da bismo živeli bolje, lepše i sadržajnije, mogu reći samo jedno: rad, red i disciplina sa jedne, spoznaja sebe i činjenice da je život samo jedan, sa druge strane. Pola od toga ponesemo iz porodice, za ostalu polovinu se borimo sami.
Pripadam onoj generaciji koja je u osnovnoj i srednjoj školi imala niz vanškolskih aktivnosti. Pored glume, recitacije, hora, folklora, sportova, te raznih sekcija i takmičenja iz ovog ili onog predmeta, prosto naučiš da živiš tako. Da pored onoga što ti je redovan posao, imaš bar još dve ili tri aktivnosti koje doprinose da se osetiš ispunjeno. I kad dođeš u dvadesete ili tridesete, sve je isto. Na faksu imaš predavanja po ceo dan, te ako si iole zainteresovan za ono što studiraš (a nažalost u mojoj generaciji bar pola njih je studiralo na silu), onda se angažuješ u nekoj od studentskih organizacija i ispuniš svoje vreme. Ili ideš na ples, to je uvek popularno. Ili na sport, nekom je to u krvi još iz ranih dana.
Kad se zaposliš, i radiš, onda je i dalje sve na tebi, i kako ti želiš da se organizuješ. I sve te priče o nemanju vremena su ustvari izgovor za lenjost, nemarnost i nevoljnost da svoje vreme ispuniš. Jer, svako od nas je gospodar svog vremena. Svako od nas raspolaže sa svojih 24 sata u danu, i ravna sebe prema potrebama za spavanjem, aktivnostima, onom ili ovom obavezom i svemu ostalom što čini dan.
Svaka aktivnost van škole, fakulteta, posla, koja nam donosi male radosti i zadovoljstvo, sreću zbog podignutih novih 20 kg ili 50 kg iz benča, savladan još jedan korak u plesu, naučena još jedna pesma ili pak pretrčan još jedan kilometar više, čine da naše samopouzdanje poraste. Osoba koja uspe da nakon tih osam sati svakodnevnih obaveza u kancelariji/kući/školi, priredi sebi još jedan mali uspeh postaje sigurnija u sebe. A tako sigurni kad ustanemo sutradan i susretnemo se sa novim izazovom na poslu, lakše pristupamo svemu.[tweetherder] Nema velikih karijera bez malih stvari, i obrnuto.[/tweetherder]
Sve je u stavu. A ne verujem u priče da se sa stavom rađamo. Na stavu se radi. Nema rođenih pod srećnom zvezdom, za svoju srećnu zvezdu se borimo sami. Na stavu se radi i dok se sa roditeljima boriš za sat duže napolju, dok se na faksu raspravljaš sa profesorom koji jedini zna za deset, ili dok šefu obrazlažeš zašto je njegov plan nerealan. Ili dok deci pokušavaš lepim rečima da objasniš zašto nešto ne može, ili mužu zašto je bitno poverenje i da baš taj vikend on ostaje kod kuće, a ti izlaziš sa neudatim drugaricama. Boriš se argumentovano, a argumente možeš da imaš samo ako si siguran u sebe. A siguran u sebe možeš biti samo ako radiš na sebi. Ako si u stanju da se pogledaš u ogledalo i pitaš sebe “dobro, šta ti hoćeš od života i šta bi te sad učinilo srećnom?” Sve kockice su bitne. A džaba i posao i karijera, ako ti gibanica te nedelje ne uspe ili ti se bešamel ne vezuje. I sve je perpetuum mobile.
Sve je uzročno-posledično. Nisam pisholog, niti psihijatar, po vokaciji sam ekonomista, po karijeri žena iz medija. Ali kao dete iz velike porodice (moja mama ima petoro dece, osam unučića i tri praunuka), susrela sam se u porodici sa svim mogućim i nemogućim situacijama iz kojih se može izvući pouka. To je ta druga strana. Nema pravila. Nema filozofije. Nas petoro smo odrasli u istim uslovima, sa istim vaspitnim merama, u istim okolnostima i svi smo drugačiji. Ali vezuje nas jedna stvar: rad, red i disciplina i spoznaja sebe. Upoznaj sebe, želi, imaj vere u sebe, radi na sebi, radi da zaradiš da bi omogućio sebi da živiš i posle tih 17 časova.
Često spominjem mamu, koja je i pored petoro dece radila osam sati dnevno, kuvala i spremala za sedam ljudi svaki dan, i gle čuda, jednom nedeljno imala svoja dva sata. Tata je imao celih šest, za šah je potrebno više. Ono što sam ponela iz porodice, od te moje čuvene mame, čiji je život filmska priča (biće jedan tekst i na tu temu), jeste da si sam svoj majstor. I to me danas, kada mogu reći za sebe da sam u ovoj našoj zemlji uspešna, ako uopšte postoji kategorija uspeha, jer je za mene uspeh zapravo osmeh na licu kad uveče legneš da spavaš, drži i gura napred.
Poslovni uspeh je, nažalost, u Srbiji misaona imenica za više od milion ljudi, jer nam je tolika nezaposlenost. Ako si zaposlen, sa redovnim primanjima, onda si stvarno srećnik. Ako se baviš onim što voliš, onda si presrećan. A ako si i uspešan u poslu i zarađuješ natprosečno, onda si “na konju”. Realnost Srbije.
Često volim da kažem da nije da sam želela ovakvu karijeru, ali desila se. Uvek sam želela da imam lagodan život, kad kažem lagodan to znači da mogu da putujem, priuštim sebi sve što poželim, dobre škole za decu, i 100 evra za pregled kod privatnika, jer u ove državne ne verujem, ali nisam imala plan karijere. I znala sam, to ponesoh iz porodice, da je najbitnije pronaći sebe. I u školi, i na fakultetu, i kad počneš da radiš. Kad sam prvi posao pronašla, moj radni dan je trajao i trajao… I kad sam dobila prvu ozbiljniju poziciju, radila sam 50-60 sati nedeljno. Toliko radim i sad, osam godina nakon te prve ozbiljne pozicije. I stalno pronalazim sebe. Uspevam da spoznam šta me to čini srećnom kad dođem kući s posla, i lako je.
Kako balansiram? Spavam svega pet-šest sati dnevno, sve ostalo je gubljenje vremena. Čujem se svaki dan sa roditeljima, braćom i sestrom. Čujem se svakodnevno i sa pet-šest prijatelja. Izlazim vikendom sa prijateljima. Idem na pijacu svake nedelje. Pišem jedan mali blog o putovanjima, i moderiram jednu stranicu na Fejsbuku. Kuvam svaki dan. Izučavam istoriju, kuvanje i pesništvo. Gledam serije, bar dve epizode nedeljno. I maštam. To su moji ventili. To je moja ravnoteža. To je moj privatan život. Da imam decu, verovatno bi sve to izgledalo drugačije, ali kapiram da bih njih upisala na neki sport, pa bih onda tih sat vremena pisala ili čitala dok ih čekam ispred. I opet bih kuvala svaki dan. I spavala svega pet-šest sati. Stvar organizacije, stvar stava, stvar spoznaje sebe.
Možete da izaberete da u svakom trenutku kukate nad svojom tužnom sudbinom, da se žalite kako nikad nemate vremena ni za šta, kako deca, muž/žena, obaveze, posao, škola i ostale đakonije života vam ne daju da dišete. A možete i drugačije. Možete da prihvatite realnost, napišete u jednoj tabeli samo jednom, kako bi se podsetili, koliko vremena dnevno trošite na razne aktivnosti. I probate da pronađete bar dva sata nedeljno, baš kao moja mama, pored petoro dece, samo za sebe. I da vam i kuvanje i odlazak na pijacu začine privatan život i budu vaš balans. Ili trač partija sa mamom i ogovaranje snajke ili zeta (ogovaranje je zdravo, ali u umerenim količinama).
Prihvatanje realnosti je najbitnije. Prihvatanjem sebe i situacije u kojoj se nalazite je prvi korak ka balansu i ravnoteži. [tweetherder]Pronađite sebe u jednom deliću dana[/tweetherder], u makar petnaest minuta nečega što će biti samo vaš delić i dovoljno da se nasmešite sebi u ogledalu. Pa onda sledeći put duži delić, pa više delića. Ono šta možete da učinite za sebe u jednom danu, dok sanjarite pod tušem ili pred spavanje deset minuta maštate o plaži i dalekim predelima koje želite da vidite, mogu biti dovoljni za sreću.
Jer, ne zaboravite, život je samo jedan. I toliko je lep, da sve manje od toga je bezobrazluk prema životu i nepravda prema sebi samom.
