Na početku školske godine svi polažemo nade da će ona deci krenuti uspešno, i razmišljamo kako da ih podstaknemo i ohrabrimo.
Međutim, često nismo ni svesni koliko loše možemo uticati na decu ukoliko i sami negujemo naopak način da izađemo na kraj sa teškoćama i ako nemamo dovoljno optimizma.
“Antene dece neprestano hvataju način na koji njihovi roditelji, posebno majke, govore o razlozima događaja bremenitih emocijama… Način na koji vam je majka govorila o svetu imao je izrazit uticaj na vaš objašnjavalački stil,” kaže poznati psiholog Martin Selidžmen u knjizi Naučeni optimizam.
Selidžmen smatra da je naš odnos prema životu zavisan od našeg objašnjavalačkog stila, koji može biti pesimističan ili optimističan. Istražujući uticaj roditelja, on je otkrio da su stepen optimizma majke i dece vrlo slični, dok detetov i očev objašjavalački stil nemaju toliko sličnosti.
“Način na koji vam je majka govorila o svetu imao je izrazit uticaj na vaš objašnjavalački stil,” kaže poznati psiholog Martin Selidžmen
Kad deca urade nešto pogrešno, šta im kažete? Šta im kažu njihovi učitelji? Od toga u mnogome zavisi da li će deca posle neuspeha dići glavu i pokušati opet, ili odustati. Deca veruju u kritike roditelja i nastavnika i na osnovu njih oblikuju svoj objašnjavalački stil.
“Kada u nečemu ne uspemo, bar za trenutak, svi postanemo bespomoćni i depresivni. Ne otpočinjemo voljne akcije onako brzo kao obično ili ništa ne pokušavamo. Ako i pokušamo, ne istrajemo.”
Ali, tu nastupa razlika između optimista i pesimista. Optimisti se odmah oporave od te trenutne bespomoćnosti, priberu se, slegnu ramenima i počnu ponovo da se trude. Poraz je za njih izazov, kratki zastoj na putu ka ispunjenju cilja. Pre svega, oni ga smatraju PRIVREMENIM, SPECIFIČNIM i OGRANIČENIM. Optimistički stil objašnjavanja je ključ za istrajnost. Neuspeh izaziva samo kratku demoralisanost.
“Optimisti se odmah oporave od te trenutne bespomoćnosti, priberu se, slegnu ramenima i počnu ponovo da se trude. Pesimisti, s druge strane, zaglibe u porazu.”
Pesimisti, s druge strane, zaglibe u porazu. Za njih je on TRAJAN (stalno će biti ovako), SVEOBUHVATAN (svi aspekti života) i LIČAN (to je moja greška):
- “Ovakve stvari se uvek meni dešavaju”. Pesimističan objašnjavalački stil ogleda se u trajnosti (uvek), sveobuhvatnosti (ovakve stvari), i osuđivanju sebe (meni se dešavaju).
- “Tako sam lenj/glupa”. U pitanju su trajne karakterne crte, koje utiču na sve čega se “dohvatimo” i svaki neuspeh svode na unutrašnje uzroke.
Pesimisti dugo ostaju pod uticajem neuspeha i postaju depresivni. Svaka izgubljena bitka za njih je izgubljen rat. Ne pokušavaju da se ponovo uhvate u koštac sa izazovima. Što je još gore, sadašnji neuspeh pesimisti projektuju u budućnost, na sve nove situacije.
Kako deca postaju pesimistična? Svakodnevno, slušajući roditelje, posebno majke, kako prave analizu nepovoljnih događaja kao stalnih, obuhvatnih i personalnih.
“Kada vaše dete postiže slab uspeh u školi, za njegove učitelje, pa čak i za vas, najlakše je pogrešno zaključiti da nije talentovano ili da je glupo. Vaše dete je možda depresivno i možda mu njegova depresija onemogućava da se trudi, da bude uporno, da preuzima rizike i ostvari svoj potencijal. Što je još gore, ako zaključite da su uzrok glupost ili nedostatak talenta, vaše dete će to da vidi i da ugradi u svoju teoriju o sebi. Njegov stil objašnjavanja postaće još gori, a slab uspeh u školi stalan.” objašnjava Selidžmen.
On smatra da je osnovni problem u pozadini mnogih dečijih depresija i slabog uspeha u školi – pesimizam.
Dobra vest je da pesimistički stil objašnjavanja može da se menja, i to za stalno. Ako verujemo da je uzrok naših problema stalan – glupost, neobdarenost, lenjost, nećemo raditi ništa da to promenimo. A ako verujemo da je privremen – loše raspoloženje, nedovoljan trud, umor – onda možemo da radimo na njihovom rešavanju. Ako verujemo da je uzrok naših problema stalan – glupost, neobdarenost, lenjost, nećemo raditi ništa da to promenimo. A ako verujemo da je privremen – loše raspoloženje, nedovoljan trud, umor – onda možemo da radimo na njihovom rešavanju.
Selidžmen u svojoj knjizi daje niz uputstava i praktičnih vežbi za menjanje detetovog objašnjavalačkog stila. Za početak, morate detetu objasniti da ono što misli utiče na to kako se ono oseća. Ako uspe da prepozna misao koja ga vodi ka lošem raspoloženju, onda može i da je promeni. Analizirajte neke od situacija koje su pogodile dete – šta je bila nedaća, koje verovanje je izazvala kod deteta, i koje su bile posledice. Na primer – A. Učiteljica se izvikala na mene (događaj) B. Ona me mrzi (verovanje, misao) C. Ceo dan sam bila tužna i nisam sutradan htela u školu (posledica).
Ovaj ABC model deca lako mogu da razumeju, a kada ga sasvim usvoje, možete preći na ABCDE model, koji uključuje i mehanizme za odupiranje lošim posledicama. D predstavlja osporavanje, a E – obodrenost. Osporavanje u prethodnom slučaju bi moglo da bude: “To što se učiteljica izvikala ne znači da me mrzi, pošto je puno puta bila dobra prema meni, a uostalom, na svako dete se bar jednom izvikala kad bi bilo nemirno”. Obodrenost bi glasila “Više nisam bila tužna i nije mi bilo teško da dođem u školu sledećeg dana”.
Protiv verovanja koja nas “ubijaju u pojam” moramo izgraditi stalne mentalne navike. Svaki put kada detetu posle neuspeha kroz glavu prođe pesimistično objašnjenje, ono mora naučiti da ga ospori, tražeći protiv-dokaze, tj. činjenice koje mu ne idu u prilog. Možete i vežbati sa vašom decom tako što ćete ga “napadati” pesimističnim objašnjenjima, dok ono ima zadatak da ih ospori.
Na primer, ako dete dobije lošu ocenu, vi mu recite “Uvek zabrljaš. Lenj si i nemaš smisla za matematiku”, a ono neka se brani činjenicama poput “Nije istina, prošle nedelje sam dobio peticu, a i prvi sam rešio jedan težak zadatak juče na času. Istina je da se nisam previše trudio da se pripremim za ovaj kontrolni, ali to ne znači da sam lenj. Ceo vikend sam radio na referatu iz geografije”.
Osporavanje loših misli mora da mu pređe u naviku, da se automatizuje, pa na tome treba uporno raditi. Važno je, naravno, i da dete ne sklizne u pravdanje – to što postoji objašnjenje neuspeha ne znači i da ono nema obavezu da promeni način postupanja u budućnosti. Suština je da će to moći jedino ako razloge za neuspeh vidi kao “popravljive”. Obodrenost bi u tom slučaju glasila: “Matematika mi dobro ide, samo moram više da se potrudim. Pred sledeći kontrolni neću ceo vikend raditi nešto drugo, već ću popodne provesti u provežbavanju zadataka i biću spreman!”
“Osporavanje vlastitih negativnih misli je životna veština koju može da nauči svako dete. Kada se prvi put primeni činiće se malo rogobatna, kao i svaka stečena veština… Što se ranije u životu nauči, izbeći će se više tuge. Kada se veštine optimizma rano nauče, one postaju fundamentalne. Kao navike higijene i učtivosti, i one su po sebi toliko dopadljive da se njihovo vežbanje više dešava samo od sebe nego kao neki teret. Ali optimizam je mnogo važnija navika od higijene… Ako dete ne stekne ove veštine, postoji velika opasnost od depresije i slabog uspeha u školi. A ako ih stekne, može postati takoreći imuno na produžena osećanja obeznađenosti i bespomoćnosti, koja bi inače mogla da ga zadese.”
“Učenje deteta optimizmu je korist za oboje. Korist za dete je očigledna. Ali učiteljavanje je takođe najbolji način da i sami nešto dobro naučite. Kroz učenje deteta, i vaše ovladavanje ovim veštinama značajno će se unaprediti,” savetuje on.