Ova serija tekstova odraz je mog ličnog interesovanja za istoriju nauke i razvoja ljudske misli. Pokušaću da dočaram čitaocima kako to ulepšavanje ljudskog izgleda obuhvata mnoge grane čiste i primenjene nauke.
Možda se na prvi pogled čini da nauka i lepota nemaju mnogo toga zajedničkog, a kozmetologija je proizvod ukrštanja medicine, farmacije, hemije, psihologije, sociologije, pa čak i pravne nauke.
Jedna je ideja koja je sve ove ozbiljne teme povezala u to čudno klupko. To je ideja o lepoti.
Dostojevski je tek 1869. rekao kako će lepota spasiti svet, a ljudi su se od praistorije tako ponašali. Kao da je ona baš ta koja će ih spasiti. Šta nas to napada, pa se mi spašavamo? Da li odatle potiče ta ponekad opsesivna potreba za ulepšavanjem?
Koji su to načini na koje su društvene i istorijske prilike uticale na kanone lepote i da li oni uopšte postoje? Ili postoji samo ljudska priroda koja teži da bude ista i istovremeno i različita, da bude bolja (od drugih), lepša?
Sva ta pitanja su nešto što me pokreće u mom radu i ono što je kreiralo ESTARlozofiju u mom umu i kao rezultat nastala je ESTARalhemija i moja laboratorija.
[tweetherder]Zaključila sam da lepota dolazi iznutra i da je ona vanvremenska, postoji i uvek će postojati. [/tweetherder]Kao energija ne može biti uništena već se samo pretvara iz jednog oblika u drugi.Pišem ove redove kako bi prenela svoje ideje.
Pokušaćemo da za trenutak, živimo i ulepšavamo se kao naše praprijateljice koje su živele kroz vekove.
Na ovom putovanju očekujem da će biti mnogo učenja i mnogo iznenađenja.
DEO PRVI
Ili kako još uvek živimo u praistoriji
“A woman without paint is like food without salt”, Plautus
“Žena bez šminke je kao jelo bez soli”, Plautus -rimski filozof
Šetam kroz muzej. Oduvek sam volela deo sa nakitom. Fascinirana sam činjenicom da se kopča za minđušu nije promenila od Antičke Grčke. To je ona lepota u jednostavnosti. U koji god muzej da odem tražim te delove gde je izložen nakit i sve vezano za ulepšavanje. Svaki put se oduševljavam.
Jovana (moja ćerka) me pita kako mi taj nakit već ne dosadi i kostatuje da je u suštini sve isto ili slično.
Praistorija leži unutar staklenih vitrina. Na zelenom plišu su nekakve izbušene kosti i mnogo crvenog praha u kamenim činijama. Moja praprijateljica Neandertalka je to koristila da se ulepša. Kako se zvala? Nije imala ime. Kako se oblačila? Da bi se obukla možda je morala da ubije životinju. Ona je te kosti uvlačila u uši, ne mogu to ni da zamislim. Verovatno je i ona osećala bol na isti način kao i mi sada. I trpela je, kao i mi sada što trpimo. Crveni prah je oksid gvožđa. Simbol je krvi koja se smatrala izvorom života. Ovim oksidom se mazalo telo pre odlaska u lov. Odmah su mi na pamet pali sprejevi za potamnjivanje tela, kao odgovarajući naslednik oksida gvožđa.
I oksid gvožđa se još uvek koristi u kozmetici kao pigment, samo se ne uzima iz prirode već proizvodi sintetski. Da bi se izbegli teški metali.
Zamišljam je. Smešna je i u isto vreme simpatična. Niska, zdepasta, jakih mišića, širokog nosa. Da li se ogledala u nekoj reci i mislila o sebi da je lepa? Nije ona mislila.
Tek je Homosapienka postala svesna sebe i prirode oko sebe.
Imala je i više boja na raspolaganju. Gledam u činije i vidim ugalj, braon pigmente i tri nijanse crvene boje, žutu i crni svetlucavi hematit. Vadim iz tašne neseser i otvaram svoju paletu sa senkama za oči. Upoređujem sa činijama iza stakla, osmehujem se. To su iste zemljane boje. Lepo mi stoje zbog boje očiju. Da li je ona nanosila boju rukama? Da li je kvasila telo pre toga. Kako je skidala svoju praistorijsku šminku?
Zamišljam sve te slojeve zemljanih prahova na njoj. Mora da ju je peklo i svrbelo, mora da je trpela. Trpljenje za lepotu– kako smo uopšte dozvolile da se taj koncept toliko razvije i usavrši.
Da li je to praistorijski gen koji je toliko jak da opstaje i ne mutira?
Paleolitka je sašila sebi garderobu od krzna. Sećam se izloga iz male ulice u centru mog grada. Krznar. Pisalo je na vratima: “Vršim sve prepravke krznenih i kožnih predmeta”. Uvek mi je izgledao jezivo taj izlog, prelazila sam na drugu stranu ulice. Kada sam saznala šta je astragan nisam spavala celu noć i rešila sam da nosim veštačko krzno. Pravo krzno greje, a veštačko ne. Vunene čarape greju zimi, a termo čarape od veštačkih materijala su samo debele čarape. Tu je prioroda pokazala svoju moć.
Neolitka (što već zvuči kao pravo ime) prestala je da lovi i upoznala je biljke. Ona nije svesno ni na nivou znanja upoznala njihove osobine. Ipak ih je gajila i koristila ih putem probe i greške. Gledam u fografije koje su arheolozi zabeležili na zidovima pećina. To su nam jedini svedoci tog vremena. I neki fosili.
Vidim malu posudu nalik na teglicu, napravljena je od roga neke životinje. U njoj se mešala svinjska mast sa crvenim oksidom gvožđa. Rumenilo. I veoma velike školjke služe kao pudrijere. Oduševila sam se dizajnom te ambalaže. Još uvek volimo pakovanje. Na osnovu njega stvaramo ideju o onome šta je unutra. Ambalaža nam probudi neku emociju na osnovu koje kreiramo mišljenje i uverenje o sadržaju. Poverujemo u slogan ili ne. Znamo da li je za nas ili nije.
Razmišljajući o tome popela sam se na sprat i došla do Egipta.
Jovani je dosadilo, predlaže kafu u restoranu na vrhu zgrade pa ćemo nastaviti. Uveravam je da će joj Egipat sigurno biti zanimljiviji.
Kafa se puši iz šoljice, miris mi ulazi u nos. Ispijanje kafe je postao ritual, pitam se kada.
Nastaviće se…
