Čak 30 zemalja u svetu, od kojih je 28 na afričkom kontinentu, i dalje primenjuje zakonom zabranjene rituale sakaćenja ženskih genitalija i skoro 3 miliona devojčica je svake godine u strahu da će biti odvedene na ovaj brutalni ritual, koji se radi u nehigijenskim uslovima, često bez anestezije.
Jedna od afričkih država koje se bore sa ovim problemom je i Sijera Leone, ali iako aktivisti žele da im pomognu, država ostaje pri primenjivanju drevnih obreda.
Priča šesnaestogodišnje Marijatu samo je jedna od mnogo priča o tragičnim životima mladih devojaka i žena u Sijera Leoneu, koje retko čujemo. Razlog zašto ne govore o tome je strah od moćne sekte. Kada Marijatu odlazi na spavanje, ona to čini uplašena. Boji se da će članovi moćnog tajnog ženskog društva provaliti u njenu sobu i oteti je, uz saglasnost roditelja.
Marijatu ima razloga za strah, ona je već pobegla iz svog sela u Sijera Leoneu kako bi izbegla genitalno sakaćenje i od tada je u stalnom bekstvu.
“Nisam sigurna ni u jednoj kući, nisam sigurna ni u jednoj zajednici. Bojim se da legnem da spavam, čekam dan kada će me pronaći i odvesti do tog mesta”, rekla je Marijatu misleći na bondo buš, osamljene šume u kojima ova sekta obavlja inicijaciju i ‘edukaciju’.
Priča ove hrabre devojke zalazi u srce borbe protiv grupe aktivista koji se zalažu sa odstranjivanje ženskih genitalija, ali i razotkriva tajne veze moćnih društava unutar države, koji su u saradnji sa tamošnjom vlasti neprestano govore o kulturnom i političkom značaju očuvanja drevnih običaja u zemlji.
Društvo u ovoj zemlji je nezadovoljno spoljnim pritiscima onih koji pokušavaju da prekinu sa zastarelim zakonima i obredima i to smatraju napadom na svoju kulturu i tradiciju. Ovakva kasapljenja ustanovljena su u drevnim vremenima radi rasterivanja zlih duhova i ‘raskrčivanja’ puta devojkama od detinjstva do odrasle žene. Obavlja se na osobama ženskog pola u dobi od rođenja do 15. godine, a najčešće do 5. godine.
Ovakva društva postoje u svakom selu i gradu širom Sijera Leonea i predstavljaju vezu vitalne komunikacije između političara i ruralnih zajednica. Ova društva imaju veliku moć u zemlji. Ukidanje ovakvih organizacija veoma je mučan i težak posao, pogotovo što je takav poduhvat još tabu za političku elitu.
“Ovo je deo naše tradicije, kada žena sazri, mora da prođe kroz Bondo da bi bila poštovana”, rekao je Baromie Kamara, načelnik jednog od sela u Sijera Leoneu.
Nakon kasapljenja genitalija devojke se tradicionalno čuvaju u bondo kući, skrivenoj u šumi, danima, nedeljama, ponekad i mesecima, dok se ne oporave i ne ‘nauče lekciju’ o odraslom dobu.
“Mi učimo te devojke kako da operu veš, kako da se udaju, kako da kuvaju. Kako da se lepo slože sa svekrvom i svekrom, mlađom braćom. Zato ih ostavljamo u bondu dok god to ne nauče”, rekao je Kamara. Ukoliko neka od devojaka ne savlada sve ovo, ona je loša za selo i donosi staru kletvu svima.
‘Sreća u nesreći’ za ove devojke bila je kriza koju je donela ebola u Sijera Leone, te su sakaćenja za neko vreme bila obustavljena. Pre izbijanja epidemije ebole, oko 88 posto mladih žena su osakaćene, a ova zemlja je samo sedma od 28 zemalja u Africi u kojima se ovaj ritual praktikuje.
Svetska zdravstvena organizacija definiše ovo društvo kao “organizovane procedure u koje se uključuje delimično ili potpuno kasapljenje ženskih genitalija u nemedicinske svrhe”.
Zemlja je nedavno ratifikovala protokol Maputi, afričke povelje o pravima žena dogovorene 2003. godine, koja poziva na otklanjanje štetnih praksi, uključujući i kasapljenje genitalija. Raniji pokušaji zabrane ovakve inicijacije svi su odreda bili neuspešni zahvaljujući političkim interesima. Novinar Umaru Fofana pričao je kako su najveći šefovi koji predstavljaju svih 149 upravnih domova u zemlji, insistirali na tome da zabrana za obrede inicijacije bude uklonjena 2007. godine.
Svaki pokušaj ukidanja ili protesta ovakve prakse pokazao se veoma loš, a najviše su stradale, opet žene iz tih država. 2009. godine su četiri novinarke primorane da gole prošetaju gradom jer su “pričale loše o aktivnostima drevnog društva”.
Aktivisti koji se bore protiv sakaćenja žena podeljenih su mišljenja. Neki veruju da je za sada mali korak u pravom smeru i veliki pomak, dok drugi kažu da će odluke roditelja i određenje prema tradiciji malo značiti u rešavanju ovog problema.
Mnogo veće oružje promene jeste obrazovanje. Postoje ljudi koji žive u ruralnim oblastima zemlje i koji su spremni da bondo zamene školom. Marijatu je propustila dve godine škole, što joj je bila kazna zbog toga što joj genitalije nisu osakaćene.
“Usamljena sam, moja familija misli da sam sramota za porodicu. Svako ko se ne pridruži društvu je ‘prljav’, teraju me da se stidim svojih postupaka. Starije žene me optužuju da želim da im otmem muževe, ljudi pevaju sramotne pesme kada se mimoilazimo, žele da me isprovociraju i osramote”, rekla je šesnaestogodišnja Marijatu.
“Marijatu je veoma hrabra. Mnoge devojke još nisu osakaćene, ali se plaše da govore o svemu. Marijatu je drugačija od njih”, rekla je Aminata Šerif, koridnatorka projekta NVO Plan internacional. Marijatu je bila na granici da pristane na odlazak u bondo, ali kada je upoznala aktiviste iz Plan internacionala ostala je čvrsta u odluci da se ne sakati.
Plan internacional radi uspešno u 20 zajednica širom oblasti i grada Makenija i pomaže devojkama da pobegnu plemenskim običajima. Koristeći prednosti zabrane koja je nastala zbog ebole, NVO povećava svoje aktivnosti na podsticanju svesti.
“To nije tradicija, to nije kultura, to je moć. Kada političari razgovaraju sa zajednicom, oni to čine koristeći se aktivnostima ovog društva”, rekla je Aminata Šerif.
Marijatu je pokazala izvanrednu hrabrost, a nakon obraćanja svetu njen položaj u zajednici je još ugroženiji, ali se NVO maksimalno zalaže za njenu bezbednost.