Zašto nam niko ne govori koliko je roditeljstvo teško?

2
Objavljeno: 16.11. 11:57
Kategorija: Kolumne

Autorka kolumne, Tijana Vraneš (u sredini), na promociji svoje knjige "Prva godina u džepu"

Autorka kolumne, Tijana Vraneš (u sredini), na promociji svoje knjige “Prva godina u džepu”

Moja prva trudnoća proticala je prilično glatko. Kako se približavao termin porođaja, postajala sam ipak pomalo uznemirena i nervozna jer nisam znala šta me očekuje u porođajnoj sali.

Prirodno, želela sam da prikupim što više informacija i da se na neki način pripremim, pa sam često ispitivala žene iz svog okruženja koje su prošle kroz to iskustvo o različitim detaljima vezanim za porođaj.

Naravno, plašila sam se i bola. Često sam dobijala odgovor “Ne brini ništa, sve bolove zaboraviš čim ugledaš svoju bebu”. Pravila sam se, naravno, da me je to smirilo i utešilo, ali zapravo uopšte nisam bila ni smirena ni utešena. Taj odgovor me je ustvari najviše zbunjivao. Jer, ja sam se plašila bola u trenutku porođaja, a ne toga da ću ga zauvek pamtiti.

Ipak, činjenica je da sam i ja bolove brzo zaboravila. Toliko sam ih zaboravila, da sam se ponovo iznenadila njihovom jačinom pri drugom porođaju.

Na isti način su mi izbledeli u sećanju i beskrajni dani naizmeničnog dojenja i izmuzavanja, i beskrajne noći koje sam, obnevidela od umora, provela ljuljuškajući u naručju bebu koja vrišti dok joj niču prvi zubi.

Sve se te stvari lako zaborave, jer se zajedno sa njima dešavaju i divni, magični, neponovljivi trenuci koje ćemo zauvek pamtiti i uvek ih sa istom radošću prepričavati.

Problem je u tome što, onda kada nam se neka nova trudnica ili novopečena majka obrati za savet i podršku, često zaboravimo da spomenemo i one teške, mučne, zastrašujuće momente koji prate ovaj period.

Iako se većina majki nikada ne bi odrekla svog roditeljstva, svim majkama je potrebna podrška i razumevanje. Potrebno im je da im neko u kritičnim trenucima kaže: “Znam koliko ti je teško i koliko se loše osećaš. To je potpuno normalno. I ja sam se tako osećala! Ali proći će, sigurno će biti bolje. Svi smo kroz to prošli i preživeli.”

Koliko bi lakše bilo ženama kada bi makar približno znale šta ih čeka u trudnoći, na porođaju i u danima nakon njega!

Recimo, kada bi im neko na vreme rekao da u toku trudnoće uopšte ne moraju da se osećaju blagosloveno, da će im možda biti teško da prihvate sve promene svoga tela, da će ih rana od epiziotomije boleti danima kao đavo, da podizanje bebe podrazumeva i povremene trenutke potpunog očaja, bespomoćnosti i konfuzije, mnogo prolivenih suza i neobjašnjivih strahova.

Zašto tako malo žena govori o ovim stvarima? Zašto većina majki zadržava za sebe deo priče o trudnoći i periodu nakon porođaja? Zašto žene ne pomažu više jedna drugoj time što će priznati da su i same imale strahove, brige i muke u tom periodu?

Jedan od razloga je sigurno taj što ljudi obično ne žele da zastraše i bezrazložno “traumiraju” trudnicu. Ionako će se sve te muke brzo zaboraviti, pa što onda da njima bespotrebno opterećuju buduću majku!

Drugi mogući razlog je i to što je ženama često teško da priznaju, kako sebi, tako i drugima, da je ispunjavanje majčinske uloge težak, i ne uvek lep zadatak.

Kada bi nas naše majke iskreno pripremale za ono što nas čeka, i govorile punu istinu o roditeljstvu, morale bi da nam kažu i to da im je često dolazilo da vrište od nemoći i da uopšte nisu uživale u svakom trenutku provedenom sa nama. A to je nešto što je majkama teško da priznaju.

Pitanje je, međutim, da li ovo dobronamerno prećutkivanje istine ikako pomaže trudnim ženama ili ih naprotiv zbunjuje i slama njihovo samopouzdanje onda kada se konačno suoče sa realnošću neprospavanih noći i oprečnih osećanja.

Kako na njihova očekivanja utiču slike poznatih mama koje nam se široko osmehuju sa naslovnica magazina, vitke, doterane i isfenirane, samo nekoliko nedelja nakon porođaja? Da li je to slika koja verno odražava postporođajnu stvarnost i koja treba da bude vaš vodič kroz prve dane roditeljstva? Pa, baš i nije.

Činjenica je da većina žena tokom trudnoće povremeno oseti melanholiju, apatiju i nezadovoljstvo, povremeno čak i panični strah od novih odgovornosti; da ponekada preispituje i samu odluku da postane majka.

Nažalost, većina majki o tome nikada ne progovori. Delimično zato što se plaši osude okoline, delimično zato što se stidi svojih osećanja i razmišljanja, a delimično i zato što se nada da će ona nestati ako o njima bude ćutala.

Prava istina o materinstvu značajno se razlikuje od one koju nam serviraju mediji i društvo u celini i treba je jasno reći. Bilo bi dobro kada bi svaka žena znala da ima pravo da se ne oseća srećno u svakom trenutku svoje trudnoće. Da ima pravo da ne uživa u svakom aspektu negovanja svoje bebe.

Bebe zaista jesu su divna, mala, mirišljava bića koja nam za tren oka ispune srce radošću i ponosom, ali zbog njih ćete često biti i potpuno iscrpljeni, izbljuvani, prestravljeni i na ivici snaga i razuma. To je prva stvar koju bi trebalo o njima da znate.

Na divne stvari ćete se lako navići, ali o onim teškim treba da na vreme budete obavešteni da biste ih spremno dočekali i prihvatili. Naravno da nema potrebe da se teškoće preuveličavaju i da se trudnice zastrašuju. Dovoljno je samo da se kaže istina.

I kada gledate te savršene poznate žene na naslovnim stranama magazina, koje izgledaju fantastično posle samo nekoliko dana od porođaja, kako blistave i razdragane objašnjavaju koliko im je roditeljstvo promenilo život i koliko ih materinski instinkt obuzima čineći sve drugo nebitnim, budite sigurne da ni one, kao ni vi, ne znaju gde se nalaze, da i njihove epiziotomije bole, da i one plaču, samo neće to da vam kažu.

Share Button
ostavi komentar
2 komentara
  • stevan_vranes@yahoo.com'
    Mileva

    Pratim ovu autorku vec neko vreme i zaista izuzetno pise na teme roditeljstva koje su za mene veoma aktuelne. I knjiga je odlicna! Preporucujem.

  • Jana 82

    Odlicna tema i sjajan nacin na koji je autorka pristupila istoj. Bravo.