Istraživanje o samokontroli i kako da je poboljšate

0
Objavljeno: 10.12. 14:01
Kategorija: Psihologija

Kako poboljšati samokontrolu? (foto:Al Ibrahim/Flickr.com)

Iskušenja vrebaju u mnogim oblicima – nekada su toliko privlačna i omamljujuća, da se čini nemogućim odoleti im – previše hrane, pića ili prepuštanje emocijama.

Jedna on najkorisnijih veština koje, kao ljudska bića imamo, jeste sposobnost da angažujemo svoje više kognitivne funkcije, svoju samokontrolu uz koju možemo odoleti iskušenjima.

Psiholozi su pronašli snažnu vezu između samokontrole i onoga što mnogi smatraju uspehom – visoko samopoštovanje, bolje interpersonalne veštine, bolje emocionalne reakcije i nekoliko nesavršenosti povezane sa visokim stepenom samokontrole.

Ljudi smatraju da je konstantna borba sa osnovnim potrebama često vrlo teška i dovodi do pada samokontrole. Međutim, eksperiment koji je nedavno sproveo dr Kentaro Fudžita sa svojim kolegama sa Univerziteta Ohajo bavio se poboljšanjem samokontrole, odnosno prepoznavanjem njenih formi.

Tako je dr Fudžita, oslanjajući se na svoju, ali i studije koje su sprovođene tokom proteklih decenija, došao do zaključka: apstraktno mišljenje i psihološka distanca su od izuzetnog značaja za samokontrolu.

Apstraktno mišljenje poboljšava samokontrolu

Nikada neće prestati da nam bude interesantno kako dve različite osobe mogu imati potpuno drugačije poglede na istu stvar: ono što je za jednog čoveka borac za slobodu, za drugog može biti terorista. Ali, način na koji vidimo druge ljude ili događaje nije nepromenljiv. Dr Fudžita i saradnici su pošli od pretpostavke da, što je mišljenje apstraktnije i što je perspektiva šira, to će samokontrola biti efikasnija.

U svom ustraživanju, koje je objavljeno u “Journal of Personality and Social Psychology” Fudžita i saradnici su u nizu eksperimenta testirali ideju da je samokontrola pod uticajem toga kako konstruišemo i interpretiramo događaje.

Problem za ove istraživače bio je u manipulaciji određenih aspekata ljudskih apstraktnih konstrukcija kojih oni nisu bili svesni, što je uključivalo određen stepen samo-obmane.

U jednoj od studija, učesnicima u istraživanju rečeno je da će učestvovati u dva odvojena eksperimenta – jednom koje je povezano za ispitivanjem ličnosti i u jednom studentskom istraživanju. Ovo je bila samo fasada, s obzirom da su dva dela eksperimenta bila osmišljena tako da zapravo budu povezana.

Autori istraživanja su navodno studentsko istraživanje upotrebili kao paravan za manipulaciju nivoa apstrakcije koji se koristi u kreiranju konstrukcije. Tako su ispitanici pozvani da misle na visokoapstraktnom nivou (na primer, da zamisle čitavu šumu) i na niskoapstraktnom nivou (tj. konkretnom – da zamišljaju pojedinačna drveća). To su postigli tako što su ispitanicima dali zadatak da misle o nivoima svog fizičkog zdravlja, ali na dva načina:

Na visoko apstraktnom nivou – ispitanici su popunjavali dijagram koji ih je ohrabrivao da misle o tome zašto im je važno da budu zdravi. Oni su davali odgovore poput: “Da budem dobar u školi.” To ih je navelo da misle više na ciljeve, a manje na sredstva – odnosno na ultimativnu svrhu dobrog zdravlja.

Na nisko apstraktnom nivou – za razliku od prethodne grupe, ispitanici su razmišljali o tome kako da postignu dobro zdravlje. Oni su davali odgovore koji su uključivali, na primer, bavljenje sportom. Drugim rečima, oni su se više fokusirali na sredstva, odnosno na proces, a manje na cilj.

Pre ove manipulacije nivoom apstraktnosti, u studijama za koje su mislili da su odvojene, učesnicima je rečeno da je njihova ličnost psihološki testirana kroz držanje takozvanih “stiskača” za ruke. On je bio dizajniran tako da bude teško stisnuti ga, ali ispitanicima je rečeno da ga drže stisnutim što je moguće duže. Time su oni obezbedili osnovnu meru jačine svog stiska.

Nakon manipulacije nivoom apstraktnosti, ispitanicima su za ruku bile prikačene lažne elektrode i rečeno im je da se njihova ličnost može izmeriti ponovnim snažnim držanjem “stiskača”. Međutim, ovoga puta, rečeno im je i da će njihova ličnost biti preciznije izmerena dužim držanjem sprave. Pitanje koje su istraživači sebi postavili bilo je: koliko dugo će ispitanici moći da zaborave na neprijatnost koja nastaje tokom držanja “stiskača” onda kada im je rečeno da je cilj kojim su vođeni merenje njihove sopstvene ličnosti?

Rezultati su potvrdili sumnje Fudžite i saradnika. Oni su pokazali da oni ispitanici koji su imali niži nivo apstraktnosti u kreiranju svojih konstrukcija su držali “stiskač” u proseku 4.9 sekundi kraće u odnosu na vreme koje su postigli pri uzimanju osnovnih mera (prvo merenje dužine stiskanja sprave).

Za razliku od njih, oni koji su bili usmereni na visoku apstraktnost, držali su “stiskač” za oko 11.1 sekundu duže u odnosu na prvo merenje. Mišljenje ispitanika o ciljevima pokazalo je značajan uticaj na to koliko dugo su držali spravu. Oni ispitanici koji su bili usmereni na visokoapstraktno mišljenje, pokazali su veću samokontrolu tokom neprijatnosti izazvane stiskanjem, kako bi dobili što preciznije profile svojih ličnosti.

Pored ovog eksperimenta, Fudžita i saradnici sprovodili su i druge studije u kojima su koristili različite mere samokontrole, kao i različite metode podsticanja niskoapstraktnog i visokoapstraktnog mišljenja. I u ostalim studijama dobili su slične rezultate – ljudi sa visokim nivoom apstraktnog mišljenja dosledno su:

– Češće odolevali iskušenju ili trenutnom zadovoljstvu. Spremni su da više ulažu ili uče o svom zdravstvenom stanju.

– Ređe pozitivno ocenjivali iskušenja kao što su televizija i pivo.

Uticaj ličnosti i situacije na samokontrolu

Na samokontrolu ne utiče samo to kako mislimo u određenim trenucima. Svako od nas razvio je samokontrolu do određenog nivoa: nekim ljudima je lako da se odupru iskušenjima, dok su drugi u većoj meri vođeni impulsima i nagrađivanjem samoga sebe. Do određene mere, svako od nas prihvata svoju početnu poziciju kada je u pitanju raspon ponašanja koji uključuje samokontrolu.

Iako neki ljudi imaju izuzetno visok ili nizak nivo samokontrole, 2/3 nas nalazi se negde između ova dva ekstrema: nekada nam je lako da odolimo iskušenju, a nekada ne. Naravno, sama situacija ima ogroman uticaj na to koliko možemo da se oslonimo na snagu sopstvene samokontrole. Jedna od jako bitnih stvari u vezi sa samokontrolom koju su psiholozi ispitivali jeste takozvana psihološka distanca.

Istraživači su otkrili da je ljudima mnogo lakše da donesu one odluke koje demonstriraju njihovu samokontrolu onda kada misle o događajima koji su vremenski udaljeniji. Isto tako, oni donose mnogo disciplinovanije odluke kada su u pitanju drugi ljudi, nego oni sami tj. vode se maksimom: uradi ono što ti ja kažem, ne ono što ja radim.

Nije teško videti povezanost između ideje psihološke distance i visokog nivoa apstrakcije.

Oba ističu ideju da što je više psihološke i apstraktne distance koja postoji između nas samih i određene odluke ili događaja, to jest – da što smo više u stanju da mislimo na apstraktan način – možemo imati više samokontrole.

Kako poboljšati samokontrolu

U studijama Fudžite i saradnika, ali i drugih sličnih rezultata i zaključaka do kojih je došao sam Fudžita, sugeriše se da se samokontrola može poboljšati sledećim načinima mišljenja:

Uopštena obrada podrazumeva fokusiranje pre na šumu nego na drveće – uvid u širu sliku i naše pojedinačne akcije kao samo jedan deo glavnog plana ili svrhe. Na primer, neko ko pokušava zdravije da se hrani trebalo bi da se fokusira na svoj ultimativni cilj i to kako svaka pojedinačna odluka o tome šta jesti doprinosi postizanju tog cilja.

Apstraktno rezonovanje uključuje pokušaje da izbegnemo razmatranje specifičnih detalja situacije u korist mišljenja o tome kako će se naše akcije uklopiti u kompletan okvir. Neko ko se trudi da doda malo samokontrole svom režimu vežbanja može manje razmišljati o samim vežbama, a više o apstraktnoj viziji svog idealnog fizičkog izgleda ili o tome kako vežbanje obezbeđuje vreme tokom kog možemo povezati telo i um.

Kategorizacija visokog nivoa, odnosno, mišljenje o pojmovima koji su na visokom nivou apstrakcije pre nego o pojedinačnim primerima. Svaki dugoročan projekat, bilo da je u pitanju posao, akademsko dostignuće ili bilo koja delatnost u kojoj se lako možemo “pogubiti” fokusirajući se na sitnice može odložiti dostizanje našeg ultimativnog cilja.

Konceptualno kategorisanje zadataka ili projekata može doprineti tome da zadržimo svoju pažnju i postignemo viši nivo samodiscipline.

Ukratko, ako uspešno savladamo umetnost globalno, objektivnog i apstraktnog mišljenja, na dobrom smo putu da poboljšamo svoju samokontrolu.

Izvor: www.spring.org.uk

Share Button
ostavi komentar
Nema komentara