Neimenovana autorka sajta NyMag odlučila je da u blogu preispita ustaljene društvene norme na temu majčinstva.
Znam puno žena koju su oduvek znale da žele decu. Znala sam i dosta njih koje su, usled genetike odrastanja, ekonomskih faktora i brojih drugih stvari, oduvek znale da ne žele decu i držale su se tog stava.
Ja ne spadam ni u jednu od ove dve kategorije. Bila sam okružena decom dobar deo svog odraslog života, i na tome sam zahvalna, ali za mene ideja majčinstva je oduvek bila nebulozna, postojala je samo negde u daljini.
To je bilo nešto za šta sam znala da se od mene očekuje, ali nikada nisam krenula za tom idejom tako furiozno kao neki od mojih prijatelja.
Ove jeseni sam napunila 40 godina i našla sam se su centru izrazito modernog fenomena: Mnogi od mojih prijatelja su u prošloj godini stupili u brak, okončali brak ili dobili dete. Deca nisu nešto što žene mogu da odlažu beskonačno, i dok sam gledala prijatelje kako prave taj korak, ideja da ja neću moći u nedogled da odlažem pitanje dece polako me je morila.
Manje me je pritiskala potreba da imam dete, već je u pitanju bio strah da mi bez njega neće biti dobro.
Posmatrala sam decu, brinula se o deci svoje sestre, čekala sam da se pojavi ta iskrena, neizbežna želja koja će napokon pokrenuti moj biološki sat, tog nepraštajućeg gospodara života svake žene.
Gledala sam „zver“ pravo u oči nebrojeno puta, ali ništa se nije dešavalo. Ta eksplozija želje jednostavno nije stizala do mene.
Umesto toga, zatekla sam sebe kako prilično razmišljam o životu koji sam sebi stvorila – životu za koji su me bezuslovno naučili da moram da izbegnem, ili da čekam da me neko spasi iz njega. Počela sam da ga poredim sa mogućnošću stvaranja novog života.
Shvatila sam da bi mnoge stvari koje cenim prestale da postoje ukoliko bih se odlučila za majčinstvo.
Možda sam tada po prvi put počela da o svom životu razmišljam kao o nečemu namernom, a ne samo privremenom postojanju dok ne stignu deca.
Shvatila sam da ne želim da ga napustim. Naprotiv, volela sam ga.
Iz noći u noć iznova sam dolazila do tog zaključka. Znala sam da će mi biti dobro bez dece. Znala sam da ne želim da budem deo te stvari koju nazivamo majčinstvom, iako je je ona dugo vremena visila iznad moje glave kao nešto što bih zaista trebalo da želim.
Ako bi se sudbina postarala da ipak postanem majka, to bi bilo u redu. Ali ako se to ne bi desilo, stvari bi i dalje bile dobre, sjajne zapravo.
Iako se trudim da se klonim „imati sve“ sistema verovanja koji je zarazio skoro svaki tekst namenjen ženama, spoznaja da ja zapravo ne želim sve, predstavljala je veliko olakšanje.
Laknulo mi je saznanje da više neću morati da razmišljam o veeelikom slonu u sobi svaki put kada upoznam nekog muškarca: „Da li je materijal za oca?“, „Da li ga brine to što razmišljam o tome da li je on materijal za oca?“, „Da li se nada da je materijal za oca?“
Svaka osoba sa kojom sam izašla u proteklih pet godina pokrenula je pitanje dece, i to na samom početku, uglavnom na prvom sastanku. Bez razmišljanja sam svaki put izgovorila da ih ne želim.
Shvatila sam da će mi biti dobro bez njih. Deo mene, ma koliko mali on bio, koji je muškarce posmatrao kao rešenje za problem koji je navodno trebalo da imam, nestao je zauvek.
I šta sad?
Kao što je jedna moja prijateljica rekla: „Raskid sa majčinstvom je znatno komplikovaniji od same činjenice da ne želimo decu. U pitanju je raskid sa percepcijom naše korisnosti – vrednosti. Problem je u činjenici da moramo da vidimo šta mi singl devojke imamo da ponudimo svetu“.
Život, pogotovo život žena, jasno je obeležen opšte prihvaćenim signalima sa strane puta – sve počinje pubertetom, onda brakom i na kraju decom. Ako ih ne ispratimo, ostaje nam samo de se posvetimo dobrotvornom radu ili karijeri. U pitanju su dve stvari koje žene mogu da ponude u zamenu za nemogućnost stvaranja potomstva.
Ja ne osećam potrebu za majčinstvom. Nema je. Kao ni mnoge druge žene koje poznajem i kojima se divim jer koračaju istim putem kao i ja.
Ono što ja imam je sjajno, radosno i zadovoljavajuće i da sam u osnovi dobila na lotou.
Srećna sam što imam život koji je ispunjen decom, decom rodbine i prijatelja. Obožavam ih i ona obožavaju mene, i uvek ćemo biti deo života jedni drugih.
Međutim, moj život je takođe i samo moj, i slobodan sam da radim ono šta ja želim. To je velika stvar i nešto što izuzetno cenim.
Zahvalna sam na tome u što u životu imam decu, ali i što imam život bez dece. Pretpostavljam da to znači da na mnogo načina živim život onako kako je većini muškaraca dozvoljeno. Možda zaista imam SVE.