Mnogi ljudi tvrde da imaju loše pamćenje. Međutim, većina nije u pravu. Način na koji pamćenje funkcioniše može biti neočekivan, frustrirajući, zadivljujući, pa čak i uvrnut – ali ne obavezno i loš.
Za mnoge od nas problem nije u pamćenju, već u razumevanju načina na koji ono funkcioniše. [tweetherder]Predstavljamo vam još 10 neobičnih činjenica o pamćenju[/tweetherder] koje će vam omogućiti bolju uvid u ono zbog čega pamtimo ili zaboravljamo.
Ukoliko ste propustili: Neverovatne činjenice o ljudskom pamćenju (prvi deo)
Kontekst je najvažniji
Šta ćemo zapamtiti delimično zavisi od situacije i mentalnog stanja u kojem se nalazimo.
To je zato što naše pamćenje radi po principu asocijacija. Sam kontekst može se odnositi na različite stvari: neke stvari je lakše upamtiti na određenom mestu, druge kada osećamo posebne mirise, treće kada smo u određenom emocionalnom stanju.
Jedno istraživanje pokazuje ovo na primeru ronilaca koji su učili spisak reči na dubini od 4,5 metara i na suvom. Ispostavilo se da kada su učili pod vodom, ronioci su uspeli da se sete 32% reči dok su ispitivani pod vodom, ali samo 21% kada su ispitivani na plaži.
Naravno, naše pamćenje je mnogo složenije od učenja liste reči: mnogi će imati sve vrste kontekstualnih povoljnosti i studija uredno pokazuje da je za pamćenje kontekst veoma važan.
Google pamti umesto nas
Ako ste zabrinuti zbog uticaja interneta na vaš mozak, onda će vas ovaj pogled na pamćenje dodatno zabrinuti.
“Google efekat” je pojava da zaboravljamo stvari za koje znamo da ih možemo potražiti na internetu.
U istraživanju koje je sprovela naučnica Sparrow sa saradnicima, ispitanici su navedeni da misle da ili mogu proveriti stvari kojih je trebalo da se sete na kompjuteru ili da su ti pojmovi nepovratno izbrisani. Rezultati pokazuju da su ljudi lošije pamtili stvari za koje su mislili da mogu da ih provere/potraže na internetu.
Ključno je, međutim, da uprkos činjenici da je ljudsko pamćenje bilo lošije kada su mogli da dođu do informacija, oni su bili bolji u tome što su znali gde da pronađu te informacije.
Uzimajući u obzir da gotovo većinu stvari možemo potražiti na internetu, pitamo se da li to znači da ćemo na kraju zaboraviti skoro sve? Vodeći istraživač, Betsy Sparrow, ne vidi ovo kao početak kraja, već kao “reorganizaciju načina na koji pamtimo stvari”: “Naši mozgovi se oslanjaju na internet umesto na pamćenje, na skoro isti način na koji se oslanjaju na pamćenje prijatelja, člana porodice ili kolege. Mi pamtimo manje informacija samih po sebi, ali bolje pamtimo gde te informacije možemo pronaći.”
Zaključujemo da to nije korak unazad, već evolucija u načinu funkcionisanja pamćenja.
Loša sećanja brže izblede
Ovo je jednostavna i predivna činjenica o funkcionisanju pamćenja. To je činjenica da u proseku, [tweetherder]negativne emocije se zaboravljaju brže od pozitivnih[/tweetherder].
U tipičnom istraživanju ove vrste od ljudi se traži da pišu o stvarima koje su im se desile u periodu od nekoliko meseci. A onda se od njih traži da se sete ovih događaja do pet godina kasnije. Zanimljiva stvar se dogodila većini nedepresivnih ljudi: zaboravili su više negativnih nego pozitivnih stvari.
Psiholozi nisu u potpunosti sigurni zašto se ovo dešava, ali se čini da je to deo prirodnog psihološkog imunog sistema koji nam pruža zaštitu od neizbežnih životnih udaraca.
Dublja obrada
Ovo je veoma očigledna i intuitivna činjenica o pamćenju, ali ipak stalno ignorisana od generacija i generacija studenata i ostalih koji pokušavaju da uče. To je činjenica da, što je dublje sećanje obrađeno, veće su šanse da ga se kasnije setimo.
U jednom istraživanju, od dve grupe ljudi je traženo da upamte liste reči. Jednima je rečeno da se fokusiraju na površinske detalje, kao što je zvuk reči ili kako se one pišu. A drugi je trebalo da obrađuju značenje. Bez iznenađenja ćete shvatiti da su oni koji su razmišljali o značenju reči bili najbolji na kasnijem testu. A opet, studenti i učenici nastavljaju da uče napamet ili usmeravajući se samo na površinske detalje.
Distorzija sećanja
Kada je događaj pogrešno povezan, neki originalni i istiniti delovi sećanja biće vremenom, prostorom ili situacijom izmenjeni.
Neki primeri koji su proučavani u laboratoriji su:
– Pogrešno povezan izvor sećanja: u jednoj studiji ispitanici sa “normalnim” pamćenjem, redovno su pravili grešku misleći da su neki nevažni podatak saznali iz novina, a zapravo im ga je istraživač rekao.
– Pogrešno povezano lice sa kontekstom: studije su pokazale da sećanja mogu biti spojena, tako da se lica i situacije spajaju.
Ekspert za pamćenje Daniel Shahter, govori o tome da pogrešno povezivanje, zapravo može biti od koristi. Sposobnost da izdvojimo, spojimo i generalizujemo naše iskustvo omogućava nam da ono što smo naučili iz jedne oblasti primenjujemo i u ostalim.
Zeigarnik efekat
Zeigarnik efekat nazvan je po ruskoj psihološkinji, Blumi Zeigarnik, koja je primetila neobičnu stvar dok je sedela u restoranu u Beču. Naime, uočila je da su konobari pamtili samo one narudžbine koje još uvek nisu do kraja poslužene. Kada su ih završili one su isčezle iz njihovog pamćenja.
Rešila je da svoju teoriju testira u laboratoriji. Ona je od ispitanika tražila da urade oko dvadeset jednostavnih zadataka u laboratoriji, kao što je sklapanje slagalica i nizanje peril, s tim što ih je s vremena na vreme prekidala na pola zadatka. Nakon toga ih je pitala kojih se aktivnosti sećaju.
Ljudi su skoro duplo više upamćivali zadatke tokom kojih su bili prekinuti, od onih koje su završili.
Dakle, Zeigarnik efekt znači da se nezavršeni zadaci bolje pamete od završenih. Veoma se jasno vidi zašto ovo može biti jedna od korisnih činjenica o pamćenju.
Dečija amnezija
Većina odraslih se ne sećaju skoro ničega iz svog detinjstva pre treće godine. Froyd je to prvi nazvao “infantilna amnezija”.
Novo istraživanje sećanja iz detinjstva pokazuje da se infantilna amnezija uspostavlja negde oko sedme godine. Rezultati su pokazali da se između pete i sedme godine, deca sećaju između 63% i 72% događaja koji su im se desili sa tri godine. Međutim, do osme ili devete godine sećanje opada na 35% događaja.
Kada su deca mala, hipokampus – deo mozga koji je najvažniji za pamćenje – još uvek prolazi kroz neurogenezu: stalno se stvaraju novi neuroni. Dok se ovaj proces završi, nama je teško da trajno upamtimo autobiografske uspomene.
Plima sećanja
Dok se sećamo jako malo stvari koje su se desile pre sedme godine, periodi adolescencije i rane odrasle godine su potpuno druga stvar.
Između desete i tridesete godine, mnogi odrasli dožive neke od najvažnijih trenutaka u svojim životima, i to sve u relativno brzom nizu. Tu su školovanje, pubertet, zaljubljivanje, odlučivanje o karijeri, brak, rođenje prvog deteta i tako dalje.
Dok kasnije godine života mogu biti pune sreće i zadovoljstva, u ove dve decenije ljudi doživljavaju najveće promene svog identiteta, ciljeva i životnih okolnosti.
Onda je normalno, da se ljudi najbolje sećaju ovog perioda – to je “nalet sećanja”, nazvan po “brdašcu” na grafikonu, koji pokazuje kojih se autobiografskih podataka ljudi najviše sećaju (crvena boja).
Konstantnost predrasuda
Nova iskustva ne dolaze na prazan list papira; ne opažamo tako jednostavno stvari koje vidimo oko nas.
Zapravo sve što uradimo, što nam je neko uradio, što pomislimo ili doživimo je pod uticajem prošlih misli i stvari koje su nam se već dogodile. Jedan od jakih psiholoških nagona koje ljudi imaju jeste da budu dosledni.
To može voditi do doslednosti predrasuda: kada imamo tendenciju da rekonstruišemo prošlost kako bismo je uskladili sa našim trenutnim pogledom na svet. Na primer, kako ljudi stare, oni postaju politički konzervativniji. Uprkos ovome, ljudi kažu da oduvek imaju iste stavove.
Prisećanje
Za mnoge uspomene za koje mislimo da su autentične, ispostavi se da su pogrešno upamćene, pa čak i potpuno izmišljene. Ali, da li dug vremenski period menja uspomene ili postoji neki drugi aktivniji proces koji dovodi do promena?
U jednom eksperimentu ispitanicima su veoma pažljivo kontrolisane uspomene kako bi se ovo testiralo. Rezultati su pokazali da se ljudske uspomene i poboljšavaju i iskrivljuju procesom prisećanja. Ovo pokazuje da samo prisećanjem možemo da ojačamo uspomenu.
To je jedan aspekt da je pamćenje aktivan, rekonstruktivan proces; prisećanje na nešto nije neutralan čin, on učvršćuje tu uspomenu u poređenju sa ostalim.